Алегоријске бајке Екатерине Велике

«Кто не обучился в юности, того старость бывает скучна»

Принцеза Софија од Анхалт-Зербста, потом  царица Екатерина Велика, прозвана од стране Гаврила Романовича Державина ”Северна Минерва” због своје наклоњености уметностима, или ”Тартиф у сукњи и с круном на глави”, како ју је због похлепе и лицемерја именовао највећи руски песник Александар Сергејевич Пушкин, била је апсолутни монарх руског царства у периоду од 1762. до 1796. године, наследивши престо после смрти свог мужа, руског цара Петра Трећег.

Екатeрина Велика је поред своје дуготрајне апсолутистичке владавине великом руском државом, поред састављања државних зaкона и томе сличних административних аката показала се плодоносном и у светлу књижевности, у улози књижевнице.  Била је заштитница и покроватељица свих уметности, а и сама је писала дела уметничког карактера и то у широкој лепези жанрова књижевности:  од позоришних комада (првенсвено комедија) и оперских либрета,  до бајковитих и алегоријских текстова намењених њеним унуцима Александру и Константину, као и свој другој руској деци.

Епоха 18. века по својим начелима представљала је  доба просперитета и цивилизованости. У овом периоду долази до пурификације моралних принципа и велике личности ове епохе истичу се у борби против декаденције, залажући се за просвећене идеје. Eкатeрина Велика била је једна од владара који су управо принципе просветитељства користили при руковођењу својим монархијама, ослањајући се на речи филозофа тог доба који су тврдили да сваки владар треба да буде својствен филозоф, да поседује велико знање и образовање како би успешно водио своју земљу. Филозофи ”доба разума” објашњавају државно и друштвено уређење на начин који устројство монархије прокламује као ослободилачко средство од претходних конзервативних и својствено стриктих црквених режима. Време просвећености водило се идеалима религијске толеранције и спровоћењем апсолутизма и реформи под окриљем филозофије. Интелигентна и надарена личност Екатерине Велике била је савршен узор својег доба константно усавршавајући своје свеопште знање, филозофске вештине,  тактике вођења државе и уметничко стваралаштво. За учитеље из области  мудрости царица је имала најбоље филозове свога доба,  Дидроа, Волтера и Русоа, са којима се лично позавала,  размењивала писма са њима и добијала од њих инспирацију за своје лично просвећивање и ставаралаштво.

Брилијантан ум Франсоа Мари Аруе, сакривен под псеудонимом Волтер, изградио је мишељење рационалне религије које се одразило на свет епохе просветитељства. Волтер пише како је напредак разума основни покретач историјског прогреса. У својим делима он тумачи последице религијске интолеранције и ставља концепт Бога на нови пиједестал. Према Волетру, Бог представља средство конекције људи, Бог је створио свет одредио шта је добро и зло, и остало све оставио човечанству да научи. Ова теорија деизма и схватање божјег циља у одрживости друштва покренула је нове мисли на Западу, односно у Европи. Ово становиште имало је захваљујући Екатерини Великој и њеној блискости са овим француским просветитељем снажног утицаја и на источне крајеве, на руску земљу која је већ вековима гајила традицију дубоког православља које се до 18. века мењало и удаљило од својих исконских вредности.  Волтерово тумачење реформе, које говори да промена може бити донета једино утицајем и вршењем притисака на јавно мишљење, оснажује и доводи улогу монарха на круцијалну позицију. Идеје овог филозофа одразиле су се и на Екатерину Велику, која је била блиска са Волтером и често су размењивали коресподенцију. Ево једног цитата који осветљава њихову релацију: ”За време усамљености у току несрећног осамнаестогодишњег брака са Петром III, налазила је утеху у Волтеровим делима, посебно у “Општој историји”. Ступивши на трон 1762. наставила је са образовањем. Није желела да се ограничи на улогу богатог и моћног монарха, била је знатижељни читалац, образован посматрач, коме је стало да будно прати сва дешавања на европској сцени, па и више од тога.”(1 Inna Gorbatov Voltaire and Russia in the Age of Enlightenment, Long Island University, New York,. 385). Наречен текст каже и следеће: ”Себе је видела као актера тих бурних промена. Волтера је називала „Учитељем“, „инструктором“, „господаром мишљења“  (Ibid., 385)

Жан Жак Русо, са којим Фјодор Михаилович Достојевски пореди Александра Радишева у ”Злочину и Казни”, још један је међу најутицајнијим француским филозофима периода рационализма. Васпитање деце је једна од његових кључних преокупација. Он тврди да су деца рођена сама по себи добра, чиста, и да је друштво то које им гради идентитет, квари их и првенствено утиче на њихов развој, зато их треба заштити од моралне корупције друштвеног поретка. Његова књига  ”Емил или о Васпитању” уводи  систем корените промене у сагледавању детета и његовог одгоја. Дете се више не представља као умањена верзија одраслог човека и то указује да се са дететом треба другачије поступати. Овај концепт настоји значајно увећати улогу игре у дечијем животу. Наведено Русоово дело предствља почетке књижевности за децу који су, засигурно, оставили трага на стваралаштву Екатерине Велике, првенствено вршећи утицај на њену збирку ”Бабушкина Азбука”.

Денис Дидро, са својом ”Енциклопедијом”, својеврсним речником из области уметности и науке, надвисио је литерарне оквире и продубио теорију просветитељства са овим делом које има за циљ распрострањивање знања. Његов контакт са Екатерином Великом и његов утицај на царичине мисли и дела није споран, будући да је он био њен лични библиотекар. За разлику од његовог става према француској монархији и њеној кризи ауторитета  трагично испољеној код Луј-а XV, руска царица га је примила широко раширених руку. Причало се да је Дидро живео у толикој беди и сиромаштву да је руска царица одлучила да му помогне тако што ће откупити његову персоналну библиотеку  и запослити га да брине о  књигама.

Екатерина Велика, дакле, пропагирала је најнапредније идеје доба просветитељства, периода слободе да се верује у шта се жели и да се живи живот какав се жели. За узоре је узимала француске филозофе, бунтовнике, веснике револуције, реформаторе.  Ипак, пред своју смрт, Екатарина Велика  доживљава разочарање и разбијање сопствених илузија.

Тај француски филозофски замајац у којег је чвсрто веровала и који је цео живот идеализовала резултирао је 1789. године Француском револуцијом и тешким падом монархије у тој земљи. Последице тог пада утицале су на руску царицу, на њено поимање идеологије и дистанцирање од ње, јер револуција једе своју децу. Од француског посветитељства, учиниће заокрет или повратак немачком који јој је и крвљу и новонасталим околностима био сроднији и прихватљивији, идеолошки и теолошки.

У улози педагога и књижевнице Екатерина Велика пише ”Бабушкину азбуку” коју је посветила свом унуку Александру Павловичу и која представља један од првих уџбеника за децу у Русији.  Ова илустрована  ”енциклопедија” састоји се од пословица, кинеских мудрости, разних изрека, филозофских мисли, анегдота, као и прича о великим јунацима попут Александра Македонског и других бележака везаних за образовање младих. Међу овим умотворинама нашле су се и две бајке руске царице. ”Бајка о царевићу Хлору” из 1781.  и ”Бајка о царевићу Февеји” из 1783. године.

Бајка о царевићу Хлору

”До времени Кия, Князя Киевского, жил да был в России Царь — добрый человек, который любил правду и желал всем людям добра.”

Цару и царици родио се син звани Хлор. Три дана касније стигла је на царски двор вест  цару да суседна земља хоће да освоји његове граничне територије и да зато мора да пође у одбрамбени поход. Царица је одлучила да крене са царем, а свог новорођеног сина оставили су у кући у којој се родио са девет мудрих дадиња (попут девет муза) које су имале задатак да га чувају, подигну на ноге, образују и васпитају. Како је царевић растао постепено се претварао у све лепшег и паметнијег младића. Цео свет беше чуо о изванредној унутрашњој и спољашњој појави младог царског сина и та вест беше дошла и до киргијског кана. Кан, чувши за царевића Хлора, постаде радознао и по сваку цену хтедеде да упозна дете невероватне лепоте и памети. Из трећег покушаја, на превару кан је успео да отме царевића Хлора и одведе га у своје оријенталне одаје. Суртадан, желећи да тестира способности изузетног детета  кан је дао царевеићу Хлору задатак да за три дана ”нађе ружу без трња која не боде”. Хлор је прихватио задатак и све на канском пријему фасцинирао својом осамостаљеношћу и културним манирима. Пре него што ће кренути у свој подвиг, Хлор је срео Фелицу, канову кћер и султанову жену, којој се на први поглед много допао и зато је одлучила, иако не може  правити му друштво на путу, да му свакако помогне. Она му је предочила путању коју треба да пређе, посеватовала га да је прави пут – пут истине и да се не обазире на споредна искушења.  Такође, попут добре виле заштитнице и помоћнице, послала му је у сусрет свог сина по имену Рассу­док (у преводу на српски: Разум) да га прати на путовању. Њих двојица заједно кренуше ”правим путем којим не иде свако, а најлепши је од свих”.  Многи људи које је царевић на свом путу сретао, покушали су да га забаве и натерају га да се у тој забави изгуби и скрене са правог пута. Но, уз помоћ Разума, царевић Хлор је остао јак и схватио да се тешкоће превазилазе стрпљењем.  Стигавши до свог циља, царевићу се открива истина – а то је да ”ружа без трња” предствља врлину коју може ”убрати” једино онај који превазиђе све изазове и не посустане на путу истине. Уз помоћ Честитоти и Поштења, Хлор и Разум попеше се на планину на којој беше ружа без трња. Вести о царевићевом успеху су преплавиле свет и кан је вратио цару и царици њиховог сина са цветом.  ”Здесь сказка кончится, а кто больше знает, тот другую скажет.”

Почетак радње ове бајке је у време најраније историје руске државе, па до времена Кија. Како најстарији руски летопис казује:

”И бјаху три брата: једноме бје име Киј, а другоме – Шчек, а трећему – Хорив, а сестра њихова бје Либед. Сјеђаше Киј на гори, гдје је данас успон Боричев, а Шчек на трећој гори, – по њему се она пак назва Хоревица. И саградише град у част брата свога најстаријега, и надјенуше му име Кијев.”

Бајка као жанр, један од најдревнијих видова народне прозе, предствања вишевековно средство подучавања и анимирања деце. ”Бајка о Царевићу Хлору” држи се исконских, устаљених бајковитих правила, попут вечите борбе добра и зла из које ће произаћи срећан крај и победа добра над злим, симболике непарних бројева  и смислених имена, судара природног и натпиродног, споја реалног и иреалног, истицања ликова и друштвених статуса, интерес за младе, подстрех за храброшћу и племенитошћу,  то им придодаје функције помоћника и поучних нота и закључака. Остварује се индивидулизација и потпуна афирмација људских лепота и вреднота у младом бићу. Ипак, у овој бајци препознаје се и аутобиографски карактер. Личност Екатерине Велике као учитељице, заштитнице, помоћнице препознаје се у лику канове ћерке Фелице која помаже царевићу изводећи га на прави пут својом врлином и мудрошћу стеченог искуства. Она је покровитељица у образовању и васпитању деце, она је заговорница одгоја на моралним вредностима, она је идеал којем би имале тежити генерације и генерације деце на свом вечитом путу одрастања. Ова бајка Екетрине Велике инспирисала је песника Державина да напише оду ”Фелица”, заправо оду царици, али чувајући алегорију до краја. Потпуно је јасно да у оди приказује идеал просвећеног и хуманог владара, Екатерину Другу и потпуно је јасно да му је са овом одом дошла песничка слава. Како и да не дође кад Фелицу (Екатерину) пореди са кротким анђелом, за ког каже:

”Сакривен у пурпурној светлости

С небеса послан да носи скиптар!”

Сусрет Истока и Запада у бајци о Хлору је вишеструко занимив. Ако се за Запад узима предисторијско руско тле и његови царски двори и сибирске палате, а за Исток киргијска земља са својим егзотичним, оријенталним раскошем и обичајима, једна је од могућих димензија. Друга је везана за саму личност царице, представља алегорију живота Екатерине Друге, која је од потомка немачке династије, као петнаестогодишњакиња у Русију дошла 1744, након чега је примила православље, почела учити руски језик и постала руском царицом ступивши у брак са Петром Трећим. Ова бајка доноси  мултикултуралну атмосферу, тежњу за упознавањем различитог и непознатог кроз ум детета, увезивање и етничку, културну и верску толеранцију, које обогаћују сваког човека. У духу епохе просветитељства, апстрактним појмовима, попут Разума, придодате су људске особине, моралне врлине постају ликови, што су алегоријске представе, као што видесмо у овој бајци.

Бајка о царевићу Февеји

Некада давно у сибирским пространствима живео је један паметан и поштен цар. Имао је жену  која је имала исте врлине као он. Живели су срећно, једино што их је мучило било је то да нису имали деце. Краљица се разболела и ниједан доктор није нашао лека њиховом проблему, све док им није пристигао у помоћ Катун, који вечно говори истину. Краљица се слушајући Катунова упутрства убрзо опоравила,  оздравила и годину дана касније родила сина ког су назвали Февеј.

Цар и царица одмах су се посветили Февејевом васпитању: Покрај царевића су поствили искусне дадиље, хранили су га на време, увек су га водили на ваздух, играчке које су му давали биле су биране и намењене да му обогате знање. Након шест недеља, дете је успело да стане на ноге, а затим и да прохода. Одмах се видело да је Царевић имао добро срце, да је великодушан, послушан, емпатичан, захвалан и да изражава поштовање према својим родитељима, учитељима и васпитачима. Према свима је био љубазан и познавао је многе вештине. Добро је гађао из лука и стреле, књиге је читао с радошћу, истичући тако  своје душевне таленте и љубав ка знању.

Кад је навршио петнаест година церевићу беше досадило да живи под мирним ротитељским крвом и пожеле да упозна свет. Царица је била неутешна, није хтела да га пусти, послала је своје барине да га убеђују да остане и настојала је да га задржи својим поклонима. Царевић се пак није дао уценити, зато је цар позвао царевића и рекао да га не може пустити у туђе земље док му царевић не докаже да је веран свом цару, чврст душом, стрпљив, несебичан, храбар, великодушан и кротак. Февеј је обећао да ће послушати свог оца и да ће настојати све његове налоге  извршити, да би показао и доказао и цару и његовим дворјанима и свима другима, како  је он, Февеј послушан син. На  ласкање и свакојаке понуде није се обазирао. У страху Божијем, он је био одгајан, а онда се ничег другог није плашио, био је храбар. Није било никакве надмености у њему, волео је ближњег као самог себе.

Барин Решемисл је с друге стране имао пуно зависти у себи и говорио је ружно о царевићу Февеју. Али Февеј није био љут на њега, већ му је био захвалан што је собом указао на људске недостатке које је царевић све настојао да исправи.  ​​Февеј је увек поклоне љубазно примао, али их никад није прихватао, никад није лоше  поступао са заробљеницима, већ би увек наредио да се према свима покаже човекољубље и друге врлине, како би сви људи видели образац добра. Годину дана касније, царевић се оженио, стекао децу. А још неколико година касније кренуо је на путовање по свету, отишао је на различита места и, испунивши своје снове, вратио се кући, живео је до дубоке старости и био је прослављен у свом народу. Овакав, изванредан владар, наравно да је алегоријски приказ, да је царица Екатерина Велика, себе сматрала таквим владарем какав је био Февеј, желећи да тако буде вољена и слављена од народа којим влада.

Закључак

Живот и дело руске царице Екатерине су били испуњени контрадикторностима, којој су извесни потези каткад снажно сенчили епитет Велика. Руска царица Екатерина је била Велика зато што је наставила тамо где је стао Петар Велики, проширила царевину, додала јој излаз на Црно море, засновала другу флоту, водила мудро ратове, европеизовала земљу. Оснивала је болнице и сиротишта, унапредила здравствену заштиту читавог народа. Промовисала је национални систем образовања и основала је прву државну библиотеку у Русији и прву државну школу за жене у земљи. Иако странкиња, волела је Русију и бринула о добробити својих поданика. Мада се добар део живота и владања руководила најбољим идејама европског просветитељства, успротивила се избијању Велике француске револуције и била огорчена егзекуцијом француског краља. Њене бројне социоекономске реформе у другом су плану у односу на њене културне реформе. Царичин рад на пољу културе је био далеко успешнији. Бољшој театар и Музеј Ермитаж су најбољи примери за то. Била је велики љубитељ и упућеник у књиге, слике, скулптуре, архитектуту. О књижевном раду Екатерине Велике сведочи позамашна колекција њених дела: превода, либрета, комедија, басни, бајки. У духу епохе просветитељства, царица је у свом књижевном опусу поставила себи  задатак да снажно критикује људске пороке и слабости и још снажније глорификује моралне вредности. У духу руске дидактичке књижевне традиције, ослоњене на Владимира Мономаха и његово дело “Поука деци”, градиће Екатерина Велика своје алегоријске бајке и у њима испољити занимљив књижевни дар и ретку и нарочиту бригу и директну комуникацију баке у односу на унуке, али и монарха са најмлађим својим поданицима у читавој царевини, учећи их људским лепотама и добротама, усавршавајући их, усавршавајући и себе.

Александар Сергејевич Пушкин је можда у својој “Бајци о рибару и рибици”, написаној 1833. године, испод штива “безазлене” бајке сакрио оштру сатиру на рачун  Катарине Велике, маскирану у елегантну метафору. Свака епоха има своје бајке, просветитељство – алегоријске, романтизам на прелазу у реализам – ироничне и сатиричне.

за П.У.Л.С. Eмилија Квочка

Семинарски рад

       Литература:

  1. Pankenier Weld 2018. Pankenier Weld Sara, “Paradoxes of the Russian Empress Catherine the Great’s Writings for Children”, International Research Society for Children’s Literature
  2. Bukhina 2019. Bukhina, Olga, “The Woman Question in Russian Children’s Literature”, Russian Studies in Literature
  3. Smith-Peter 2016. Smith-Peter, Susan, Enlightenment from the East: early nineteenth-century Russian views of the East from Kazan University, City University Of New York, USA, ЗНАНИЕ. ПОНИМАНИЕ. УМЕНИЕ
  4. Shvidkovsky 1996 Shvidkovsky, Dmitry, A Grandmother’s Garden for the Heir to the Imperial Throne, Garden History, 24(1), 107–113.
  5. Екатерина II, 2004. МГИ им. Е.Р. Дашковой,  Екатерина II, Бабушкина азбука великому князю Александру Павловичу, Москва, Российская государственная библиотека (РГБ)
  6. 2003. Повијест миулих љета или Несторов љетопис, Београд, ИКП “Никола Пашић” I издање
  7. Gorbatov 2007. Gorbatov Inna, Voltaire and Russia in the Age of Enlightenment, Long Island University, New York
  8. Gorbatov 2006 Gorbatov Inna, Catherine the Great and the French Philosophers of the Enlightenment: Montesquieu, Voltaire, Rousseau, Diderot and Grimm, ACADEMICA PRESS, Washington, DC
  9. Державин 1957. Державин, Гаврило Романович, Стихотворения, Лењинград: Советский писатель
  10. Пушкин 1922. Пушкин, Александр Сергеевич, Сказка о рыбаке и рыбке, Петербург: Издательство Гржебина
  11. Diderot 1751. Diderot, Denis, Encyclopédie, Paris, Briasson
  12.  Rousseau 1892. Rousseau, Jean-Jacques, Emile; or, Treatise on eduction, New York : D. Appleton and company
  13. Voltaire 1829. Oeuvres de Voltaire ; 15-18. Essai sur les moeurs. T. 16 / avec préfaces, avertissements, notes, etc. par M. Beuchot, (Paris)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *