by Sirijus
“Кратак је пут којим течемо,
Живот је наш дим, пара, земља и прах;
За мало се јавља, а убрзо нестаје
Зато је све ваистину сујета. Јер
Овај живот је сенка и сан,
Јер сваки земаљски мете се ни за што,
Као што рекоше Књиге:
Када и сав свет стечемо,
Тада ћемо се у гроб уселити,
Где заједно су цареви и убоги.”[1]
.
У развијеном Средњем веку, практикован је један веома специфичан ритуал који су латински аутори бележили под називом Deditio. Ове “дедиције” су у себи садржавале специфични обред потчињавања једног племића или владара ауторитету који је био виши од њега. На пример, гроф или војвода би на овакав начин могао да искаже покајање према краљу кога би на било који начин изневерио, а краљ је могао да ступи у дедицију према неком ауторитету вишем од самога себе: цару или првосвештенику.
Дедиција Императора Хајнриха
Најпознатији пример дедиције можда је било драматично путовање императора Светог римског царства Хајнриха IV на поклоњење папи Григорију VII 5077. Г.И.С. у замак Каноса. Овај историјски догађај био је врхунац историјске кризе око Инвеституре, када је цар Хајнрих одбио да прихвати папску одлуку којом му се одузело традиционално право да бира и поставлја сопствене бискупе. Због ове непослушности, папа Григорије VII је на сабору одржаном 5076. ГИС у Риму екскомуницирао Хајнриха IV и прогласио заклетве које су му дали његови вазали за неважеће. Цар је убрзо схватио да му није угрожен само престо, него и голи живот, па је са породицом пошао на договорени састанак са папом како би прошао кроз ритуал покајања, који је подразумевао дедицију. Након бројних опасности укључујући и прелазак преко Алпа у зимском периоду, Хајнрих IV је 25. јануара 5077. ГИС, коначно стигао до капије замка Каноса. Међутим, капије су по налогу папе остале затворене. Да би показао искреност свога покајања Хајнрих IV је скинуо своје царске одоре и обукао грубу монашку одору од оштре тканине, да би босоног и гологлав провео три зимска дана и ноћи испред капије замка, у строгом посту без хране и пића, скрушено молећи за пријем и опроштај поглавара цркве у Риму. Након овог догађаја, синоним за дедицију или вољно понижење владара постала је реч Каноса, по називу замка у коме се одиграла ова историјска драма. Упркос свом покајању и повратку у окрилје римске цркве, Хајнрих VI више никада није повратио своју моћ, зато што су немачки кнежеви сматрали да је својим поступком унизио своју царску круну.
Папа Георгије VII
Одисејев избор
Познати су нам бројни историјски примери дедиција, обреда свесног и вољног понижавања владара који су заборавили на Христове речи да је “свака власт на земљи дата одозго” и да власт није привилегија него бреме одговорности за којим олако посежу само лакомислени људи. Ово нам приказује и Платон у свом миту о усмрћеном ратнику Еру, где на крају дијалога “Држава,” набраја разне призоре загробног живота. Посебно је упечатqив призор где покојници из реке по којој плове различити усуди људи, животиња, птица или морских створења бирају животе у којима ће да се врате на Землју. Када је коцком дошао ред на мудрог Одисеја да начини свој избор, Платон даје следећи опис: “А коцка је случајно тако одредила да Одисејева душа последња приступи избору, па сећајући се пређашњих мука, одрече се частољуљја и дуго луташе около у трагању за безбрижним животом обичног, и за јавне послове незаинтересованог грађанина; и једва га нађе како лежи у неком углу, поштосу такав живот сви други занемаривали и бацали у страну.
Угледавши га, Одисејева душа га радосно изабра, па рече да би учинила исто чак и да је прва бирала. [2]
Дакле, кралј Итаке, добро подучен искушењима свог претходног живота где је десет година ратовао под зидинама Троје, а десет година лутао по свету док се није вратио у свој дом, одрекао се бремена власти и изабрао миран и неупадљив живот обичног грађанина.
Цар Манојло Комин
Покајник Велики Жупан
За нас је близак пример дедиције кроз који је прошао српски Велики Жупан Стефан Немања, који се у једном тренутку побунио против свог добротвора и заштитника, византијског цара Манојла Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат у свом историјском делу наводи сажети приказ дедиције кроз коју је 5168. ГИС прошао наш Велики Жупан. Други историчари, попут Јована Кинама су у истом периоду на деталјнији начин описивали овај обред потчињавања који је увек имао сличне елементе. Покајник би најпре владару послао изасланике који би добили јасне инструкције о обреду дедиције, понижења кроз које је покајник морао да прође да би се вратио у цареву милост. Надаље, обред је и за српског Великог Жупана и за неке друге побуњенике садржао сличне елементе. Наиме, покајник би пролазио поред сопствених војника и официра који су стајали у строју и пред цара долазио обријане главе и босоног, чиме је изображавао сопствену срамоту, у црном вуненом руху које је симболизовало смрт и осуду. Одора је била без рукава, а листови огољени, што је симболизовало материјалну, али и духовну мизерију молиоца. Притом, покајник је око врата носио омчу, а у рукама голи мач врха упереног у сопствене груди, чиме је владару предавао свој живот на милост и немилост. Најзад, када би стигао до престола, покајник би легао на земљу у потпуној проскинези, која је била ултимативни симбол понижења и самооптужбе, чак и за обичне људе, а поготово за племиће или владаре. Посебна тежина дедиције била је у томе што је покајник све ове акте самопонижавања био принуђен да спроводи пред сопственим војницима, племићима и члановима породице. Слично као и у случају Хајнриха IV и његовог путовања у Каносу, дедиције су имале погубан ефекат на морал вазала и војника оних племића који су били принуђени да прођу кроз овакво искушење. На пример, латински историчар Гијом од Тира, записао је обред дедиције кроз који је, такође испред цара Манојла Комнина, прошао кнез Рено од Шатијона, након што је са кралјем Јерменије учествовао у пустошењу острва Кипар, које је тада било под влашћу Византије. Кнез Рено је био принуђен да толико дуго и понизно лежи испред цара, док га је овај са свога престола обасипао грдњама и прекорима, да је по речима овог историчара тиме “част Латина променио у срамоту.”
Дедиција у иницијацијама
Који је масонски значај теме о обредима дедиција и због чега је за нас ова тема вечерас важна? Пре свега, ритуали дедиција су уткани у иницијације на сва три степена наших плавих ложа. У суштини, то је један и јединствен обред иницијације, који је поделјен на три нивоа духовне зрелости масона: ученика, калфу и мајстора Кралјевске уметности.
Већ и сама чињеница да практикујемо нешто што се назива Краљевском уметношћу или Вештином владања, објашњава присуство дедиција у нашим иницијацијским ритуалима: подврнуте ногавице, боса стопала, раздрљене кошуље, клечање на коленима, проскинезе, па чак и кецеље за које нас обред већ на првом степену упозорава да не би требало да их се стидимо. Дедиције су неодвојиви део наших обреда, а према моме схватању, њихова сврха је да нас подсете на чињеницу да “племство обавезује” и да нам је било каква власт коју имамо увек дата одозго. Одличан пример је овај чекић у рукама часног старешине, онога коме су браћа слободном волјом понудила бреме одговорности вођења ложе и који је то бреме својевоqно прихватио. У збирци масонских историјских записа познатој под називом “Старе дужности” на више места се инсистира да би избор браће за старешинство требало да се спроводи на темелју принципа меритократије, а не на основу профаних критеријума који у обзир узимају узраст или друштвени статус било ког брата. Да би било ко од нас на достојан начин могао да понесе бреме одговорности за рад ложе, он би најпре морао да се ослободи свих других метала, како не би поклекао под превеликим теретом који нема снаге да изнесе. Осим тога, нико од нас не би имао снаге да то бреме изнесе, без чврстог ослонца у нашем братском ланцу. Једино уколико се схвати на овакав начин, дужност старешине ложе добија свој потпуни смисао. Дужност старешине је највећи изазов за свакога од нас, јер њено извршавање јесте огледало читавог нашег масонског живота и коначна демонстрација свега што смо сазнали о свету и о самима себи употребом наших алата. Из ових разлога, верујем да је за свакога од нас који се одважио да на себе преузме тешко бреме старешинства, корисно да се подсетимо примера дедиција кроз које је свако од нас пролазио кроз сопствену иницијацију и кроз које су пролазили славни и моћни витезови и владари који су ходали овим тлом миленијумима пре нас. Старешина влада ложом само и једино на такав начин ако служи ложи, ако у самоме себи порази лажљиву змију гордости и сујете која трује душу и ум, а на очи наноси копрену слепила.
Део инаугурална беседе ЧС ПЛ “Слобода” 12.09.6023. Г.И.С.
[1] Свети Сава: “Житије светога Симеона Немање,” у “Свети Сава: Сабрани списи,” Просвета и СКЗ, Београд 1986. године; стр. 101.
[2] Платон: “Држава”; 620 ц и д; превод Бранко Павловић и Албин Вилхар, пето издање, БИГЗ 2002; стр. 324.
Поднаслови и илустрације Глас масона