Кавкаско порекло Арбанаса

О пореклу Арбанаса или Шиптара (Скипетара) како они сами себе зову, постоје четири теорије, од којих је тачна и најбројнија она о пореклу из кавкаске Албаније, са две временске линије доласка: једна од пре нове ере из припонтијских степа, а друга половином 11-ог столећа са Сицилије. По политичко-идеолошкој теорији насталој у 19-ом столећу, Арбанаси су Илири, док Вајганд сматра да су рашанског порекла. Најновија је теорија Каплана Буровића, како су они „посебан народ“, „келтског“ или „румунског“ порекла!?

  Најстарије балканско име народа који сам себе зове Шиптари је Арбанаси, како их зове и Петар Богдани, што је облик имена по називу регије Рабан, која је била у Старој Србији (Епир). Назив Арбанаси,  управо сведочи о досељавању скипетарских сточара 1043 године, у област Рабана, по дозволи србског владара Вијислава. Да је ова регија била у поседу Срба, сведочи у писмо напуљског краља Ђурђу Бранковићу 1453 године, где стоји: ... „despotus regni Rascia et Arbania“. 

  Француз Хекард у XIX веку каже, да Арбанаси немају никакве додира, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичког изгледа, са било којим народом Европе. Потврду даје Џон Камбел: Албанци себе називају (илирским) именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, чије име значи „брђани“, а њихово кападокијско порекло је утврђено. Исто каже и Гопчевић за данашњу горњу Арбанију: У старо доба ту су живели Серби или Илири, а не Скипетари, који су дошли из Азије, са предела Црног мора и Касписког језера. 

  Пре било какве расправе о пореклу Шиптара (Брђана), треба нагласити да је кавкаско порекло пренео М. Аталиота, савременик самог догађаја насељавања. Потврду Аталиоте, даје живо шиптарско предање из гњиланске казе, забележено почетком 20-ог столећа, које је пренео Атанасије Урошевић, да су њихови преци дошли на Балкан из Арабије с Црвеног мора преко Сицилије! То су директне потврде савременика кавкаској теорији о пореклу Шиптара са Источног Кавказа, у данашњем Азербејџану и Дагестану. 

  Кавкаска Албанија је географско име, али је питање како је гласило име њених становника? Интересантно је напоменути, да Тамара Талбот у својој књизи о уметности Средње Азије каже, да су кавкаски Албани били заговорници ширења православља у том делу Евроазије! То није чудно, јер су једно време били ришћани! Када су Хазари хтели да посеку оне становнике кавкаске Албаније, који су примили ислам, Арапи су их повели са собом на Црвено море у Арабији, одакле су дошли на Сицилију, која је била само етапа на њиховом путу од Кавказа до Балкана. 

Теорију о пореклу Шиптара као „посебног народа“ је дао Каплан Буровић, који се унапред жали како се не цени његов труд, који је око тога уложен. Труд остаје његов, али не и претпоставке, недореченост, конструкције и погрешне поставке, у вези његовог труда. Осим тога, зашто Буровић посебно негира само Деретића, када постоје бројни аутори који заступају кавкаску поставку? Да ли је разлог то, што је Деретић ту теорију објединио и систематизовао?

  Пре разматрања ставова о „посебном народу“, мора се признати, да је језик као путоказ итинерера Шиптара, једна врло интересантна идеја у поставци Буровића, која нажалост није систематизована! Али, са друге стране, у енциклопедији Ларусе стоји, да је језик Aрбанаса састављен од 16 различитих језика! То значи, да су Арбанаси нација, а да је одређивање њиховог порекла на основу језика јалов посао! Поготово, позивање Буровића на вештачку поделу кентум и сатем групе језика, која је иначе одбачене чак и у владајућој науци. 

  Шта значи констатација Буровића, да арбанашки језик има много балтичко-србских речи посебно у литавском?  Само, нагласак на погрешној претпоставци о њиховом међусобном додиру! Део србских племена с Балкана је дошао у додир с Арбанасима у 11-ом столетју, али два миленијума пре тога Срби су већ боравили на северу Европе како износи Патрик Лут. Срби су значи на Балтику били седам столећа пре Мојсија на Сербалу! Отуда и србске речи у балтичким језицима!

  Сагласно овоме, такође је нетачна и произвољна поставка о Индији као колевци  човечанства (?), одакле је кренуо тобожњи повратак Арбанаса са Истока!?  Иако је то повратак Срба, који су једини од свих европских народа походили Индију у античко време како каже Шафарик, што потврђује више аутора, који тврде, да су Срби најстарији народ на свету: Мането, Фресл, фон Саргон, Халкокондил...   

  „Албански језик има пуно румунских речи, јер се формирао у шестом столећу  управо у Румунији, на падинама планина Карпати и Бескиди, које су „албанске“ речи“! Све три тврдње Буровића су произвољне и нетачне, јер Румунија као држава постоји тек после   Кримског рата, а румунски је вештачки језик формиран тек у 19, 20 столећу, по империјалном пројекту језуитске школе Ардељан. Поготово, што се Румунија први пут под тим именом јавља тек почетком 19-ог столећа, тачније 1825 године! 

  Карпати, који се у антици зову Србске планине, добили су назив по имену Сарби, које се у латинском изговара Карпи, па отуда Карпати, док је планина Бескида названа по србском племену Беси, за чији језик Григорије Палама каже да је србски. Њихово име је по богу Страха или Бесу, од аријског или архаично србског √ б'еш, страх, ужас. Спорна је и етимологија Османлија, које тумачи помоћу апелатива „осман“, орао, иако је назив од аријског или архаично србског оџман, снажан, РВ VI, 47.

  За албански језик Буровић износи,  да има и бугарских речи, уз закључак, да су  живели и под бугарском влашћу. Овде се закључивање опет темељи на нетачној поставци, јер, појам Бугарин је од 14 столетја синоним за Србина, а до почетка 19-ог столећа нико није ни чуо нити знао за „бугарски народ“, каже С. Гопчевић у својој студији. Осим тога, Бугарска је географско и државно а не етничко име, што доказује и србска рецензија имена бугарин, у значењу „прасац“, која је погрдна, па су Турци инсистирали на имену Србин, јер су Србе звали крмцима. Поготово, што је Бугарска регионално и географско име на латинским картама средњег века, обележавана као Surphia (Србија). 

  Осим тога, велике миграције из Македоније, прелиле су се на територију данашње Србије, Бугарске и некадашње србских кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је направљена држава Румунија после Кримског рата. Податак о „бугарском“ цару Борису из половине деветог столећа је такође нетачан, јер „Дунавска Бугарска“ је престала да постоји још 831 године са Маломиром, из династије 

Симеуновића, чак и да Скалигер није измислио „Дунавску Бугарску“!
Буровић формално закључује, како нема много арапских речи у шиптарском језику, али, за то постоји логично објашњење. Основни разлог је кратак временски период живота у овој регији. Исти одговор важи за примедбу, да Арбанаси немају рибарску нити поморску технологију. Јер, они су били насељени у континенталном делу Сицилије, па се нису ни могли бавити рибарством и морепловством.

  За наслеђе античког племена Албани, каже се да има келтске карактеристике. Келтско племе Беловци,  налази Каплан свуда по Европи и Азији, али шкотска Албанија није добила име по њима, већ по имену тројанског принца! Ко су уопште Келти? Они нису народ, већ изворно старосрбска каста! Има их по целој Европи, Азији и Северној Африци. О томе сведочи и сам Каплан, који износи, да су у четвртом столећу старе ере, Келти мигрирали из Британије, Ирске и Шкотске (Албаније)!  Такође, име Скадар није „келтско“ већ сардско, настало по Сардима (Сатрима) са Родопа,  истим оним за које стара историја Кембриџа каже, да су се свештеници рашанских племена сa Родопа звали Беси! 

  Да би се уопште говорило о појму Албанија, морамо разликовати четири историјске Албаније. Прва је шкотска (или келтска) Албанија, која је после Илионске војне (Тројанског рата) добила име по тројанском краљу Албанаћу, трећем Бритовом сину из тројанске лозе Јулија. Друга Албанија је староиталска или апенинска, по тројанском граду Алба Лонга, коју неки европски интелектуалци (намерно) погрешно изједначавају са балканском Албанијом! Трећа је кавкаска    Албанија, која је добила име по Алби (Белиграду), као што је балканска добила по Белиграду (данашњем  Берату), чијем су имену кумовали Нормани. Четврта је данашња Албанија, настала почетком двадесетог столећа, чијем су имену кумовали острашћени аустроугарски министри Брехт и Бертхолд.

  Свакако, да семантички треба разликовати речи реч Арбанаси од Албанци, коју су измислили Брехт и Бертолд, наизглед историјски неписмени аустроугарски министри спољних послова, али вешти у прављењу нових нација. Прво име је по планини Рабан, у регији обитавања средњевековних Шиптара, а друго је по Белиграду (Берат) лат. Albanopolis, називу који стоји у вези беле боје.  

  У причи К. Буровића о пореклу Арбанаса, спорне су полуистине, нетачне поставке и погрешни закључци, са аргументацијом која се идеолошки може тумачити на различите начине, али, онолико колико то логика дозвољава, јер истина мора бити логична! 

Слободан М. Филиповић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *