Онима чија је ћутња вечна

„Говорим у име оних чија је ћутња вечна“ Србољуб Живановић

У петак 26. јануара 2024. године у свечаној сали Српске академија наука и уметности у Београду уприличен је комеморативни скуп посвећен академикау Србољубу Живановићу који је премино првог календарског дана ове године.

Сала која прима 500 људи била је испуњена до последњег места, па је било и оних који су стајали поред зида. Међу присутима сам препознао много професора, познатих новинара и публициста. Организација је била одлична, а скуп је ненаметљиво и зналачки водио академик Радомир Саичић, а било је пет најављених говорника.

Први нам се обратио Гојко Ромчевић преживели робијаш логора Јастребарско. Представио је покојног професора као најистакнутнијиг истраживача геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима на просторима некадашње НДХ,  редовни члан краљевског антрополошког друштва Уједињеног краљевства, гостујући професор на многим светским универзитетима укључујући Оксфорд, Председник истраживачке комисије за злочине у Јасеновцу. Професионалну каријеру је посветио анатомији, палеопатологији, и биоантропологији, а највећи део живота је радио као професор на чувеном медицинском факултету „Свети Вартоломеј“ у Лондону. Аутор је преко тридесет књига од којих је књига „Болести древних људи“ постала приручник на факултетима широм света, написао је сто педесет научних радова. Блаженопочивши патријарх Герман одликовао га је орденом Светог Саве првог реда за антрополошка испитивања у манастиру Копори на моштима Светог деспота Стефана Лазаревића, одликован је и чувеном Мартизовом наградом „Ко је ко у свету“, а у српској јавности је најпознатији као члан форезничког тима који је од 1964. године вршио ископавање масовних гроница из система логора Јасеновац. Доказао је да је 20% од 700.000 убијених у геноциду живо бачено у гробове у којима су у најгорим мукама умирали. Све ликвидације су учињене ручно, маљ, чекић, нож, секира, полуга, мотка. Живи људи су бацани у пећи, бунаре и јаме.

академик Србољуб Живановић

Редовна професорка медицинског факултета у Београду Др Марија Ђурић гоорила је  о докрорском раду професора Живановића из анатомије. Посебно се бавио биоантропологијом у археолошким налатиштима у Србији. Као човек је био веома брижан , пожртвован и искрен пријатељ. а међу колегама је посебно упамћен нао научник који је несебично помагао другима.

Академик Мира Радојевић није могла да буде присутна, али је послела писмо које је прочитао академик Радомир Саичић, а који је достојанствено водио комеморацију. У писму академик Мира Радојевић је посебно поменула рад професора на откривању геноцида над српским народом храбро говорећи и о томе да су стотине католичких свештеника директно учествовали у убиствима. Непријатељи су га називали нестручним аматером и поред доказаног академског знања и објављених радова. Доказао је да је истребљивање српског становништва било у темељима НДХ.

Светски експерт за питања геноција професор Гидеон Граф је рекао да је поносам што је данас овде, да говори о неустрашивом великом научнику који је имао велику храброст да стоји уз своја истраживања. Био је принуђен да плива узбрдо, много је пропатио због борбе да о усташком терору изнесе историјску истину. Комунистичка власт се трудила да смањи доказани број жртава, међу којима су била и тела беба и на притиске није желео никада да се одрекне својих истражива и закључака. Интервјуи су ми били забрањивани. „Волео бих да будем као он, неустрашиви борац само за истину, којега нико није могао да ућутка. Заоставшина професора Живановића је огромна и морамо да је чувамо“.

Доктор Драгољуб Ацковић је говорио да су смрћу професора Живановића изгубили Срби и Јевреји, али највише Роми. Зато је Србољуљ Живановић једини смео јавно да изнесе тачне подаке од побијених 100.000 Рома у усташким логорима. Учио га је да претрпи оно што зли људи причају. „Ми Роми смо заиста много изгубили, памтићемо његов вечити осмех који нам је говорио да све није тако црно, увек ћемо се сећати чика Србе“.

Весна Пешић ексклузивни издавач свих дела професора Живановића у својој издавачкој кући „Пешић и синови“ рекла је да је нама Србима изузетно важна култура сећања, која недозвољава да се истина о нашој прошлости заборави и фалсификује, а то је професор органски осећао. Весна је показала неколико најзначајних књига професора Живановића, већ помињану „Болести древних људи“, „Палеопатологија“, „Медицинска антропологија, „Теолошка антропологија“, „Чалс Дарвин и теорија еволуције“, био је дубоко религиозан човек одакле и књига „Где се налазе мошти наших вледа светитеља“, „Кромањонац у Ђердапу“, а из боравка у Папуи Новој Гвинеји где је основао медицински факултет настала је књига „Земља рајских птица“, па књиге о Јасеновцу „Јасеновац1, 2 и 3“.

На комеморацији акаденику САНУ, најпознатијем српском истраживачу усташких злочина, признатом светском научнику, носиоцу ордена Светог Саве (и то из времена када тај орден нешто значио), човеку кога су сарадници запамтили као племенитог и храброг, а увек спремног да несебично помогне, испред државне администрације његове Отаџбине  није било никога, а испред његове Српске православне цркве исто тако. Никог! Никог баш! Грех који вапије на небеса!

Када у држави и којој живимо имамо жвалавог умоболног председника и јеретика и папољубца за патријарха помислимо да нас то Бог за нешто кажњава. Е да нас Бог није казнио комеморативни скуп био молитвом започео патријарх српски, а у првом реду би седели најавиши функционери земље и покојникове колеге академици, али тога није било.

Срамота, срамота, срамота!

Аутор: Предраг Вучинић

БОРБА ЗА ИСТИНУ

1 Comment

  1. Divno je ovo napisano, bila sam na komemoraciji, apsolutno autenticno ali… Negde u cosku sale skromno i neupadljivo su sedala dva svestenika, znaci ima svetla u SPC, malo ali ako Bog da oporavice nam se crkva od ovih jeretika koji su zajahali

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *