Потурчи се плахи и лакоми

Срби нису били под Турцима пет стотина година како се погрешно мисли и намерно потура, већ под потурицама сваки божији дан! Исто кажу и сами Турци, о чему сведочи историја, а најбољи сведок ове тврдње је занемарљиво мали постотак од свега 0,3 % турско-источњачке крви код помуслимањених Срба на Балкану.

Мудраци, који трубе о пет стотина година турске окупације, неће да кажу како је србски био 250 година службени језик у Турској! Такође, да је старотурски био србски језик до Ататурка, који је увео 100.000 неологизама у модеран турски језик на почетку 20-ог века! Неће вам рећи ни то, да Орбини на почетку 17 столећа нигде не помиње Турке, поред тога што не помиње ни Порфирогенита!? Поготово вам неће рећи, да нигде у Европи пре 1600 године нема џамија и синагога!

За почетак турске окупације наши историчари имају обичај да кажу, како је значио извесно олакшање за србско сељаштво, јер Турци у почетку нису дирали у друштвено-политичко уређење, а били су попустљивија власт у односу на србску властелу. Али, ако знамо,да је средњевековна Србија била држава благостања заснована искључиво на фискалним односима, онда ствари стоје сасвим другачије!

Свакако, да је источњачко лукавство и толеранција у владању, имала почетну равнотежу, али сјајну замисао анадолских сточара из Мале Азије упропастиле су србске потурице, а нарочито јаничари, у времену од XVI до XIX века, јер су директно допринели слабљењу и паду Турског царства.

Колико су Османлије имале осећаја за власт, говори и посебна установа захвалности, потврђена ферманима. Све оне који су им у било чему помогли, у почетку су награђивали без обзира на веру или народност. Многе србске породице широм Косова и Метохије, чије су занатске услуге Турци користили, или које су храниле (принудно) турску војску пред Косовску битку, добиле су фермане с правима сопствености и спахилука, док је „века и колена“.

Те исте фермане су србске потурице касније крале и отимале, од породица које су звале мутабер, од ариј. или арх.срб. мутиба, име за народ, у турском muteber, у значењу „одликован“, јер су су се тако звале ришћанске породице које су Турци одликовали, због занатских делатности од државног интереса. У србском језику је од овог појма лично име Мутап и породично Мутибарић. Да је у питању србизам, сведочи асирско „мутиб“, добар човек, доброчинитељ, као и арабско muteber и mutebarik, доброчинитељ.

Чак и у турском језику Турчин (перс. Turkman) има значење разбојника, па зато Турци нису волели ово име, већ су се радије звали Османлијама, по Османовом племену, које је почетком XIV века, имало свега неколико хиљада ратника. Оба народна имена нису турска, већ потичу из аријског или арх.срб. језика. Осман је од арх.срб. оџман, снажан, РВ VI, 47, одакле је у арабском Osman, у значењу младунче змаја или аждаје. Име Турчин је од турака, ударити, растурити < тура, повредити РВ VIII, 79.

Не рачунајући турске сроднике из селџучких кнежевина, сви остали у турској војсци били су потурице, најамници, добровољци из различитих земаља (акинџије), Арнаути, Јермени као занатлије или Цигани као као помоћне чете и коњушари. Отуда, у организовању власти на новоосвојеном простору, који је био драстично несразмеран у односу на њихов број, Турци су морали да се ослоне на домаће исламизпвано становништво, у чему је у Србији предњачила дојучерашња властела.

Присутност Турака у веома малом броју и искључиво по градовима, није се мењао кроз векове, осим за време војних похода. Спиридон Гопчевић који је званично истраживао стање становништва предела Старе Србије, у другој половини XIX века, изричито каже, за оне што се представљају као Турци, како уопште не знају турски већ говоре србски! За поарбанашене Србе, Гопчевић изричито вели, да они чине велики део становништва Арбаније. Али, они су поред потурица из Босне, били најжешћи противници ослободилачких ратова које је водила Србија.

По србским селима уопште није било Турака, јер су она имала аутономију, већ по правилу само потурчењака. У градовима је био мали постотак правих Турака. Призрен је рецимо 1889 године од 60.000 становника имао 36.000 исламизованих Срба и 10.000 православних, а остало су били Турци, Арбанаси, Цинцари, Јевреји и Цигани. По турском попису са краја 19 столећа, у косвском, битољском и солунском вилајету, било је укупно око 2.820.000 становника, од чега је Срба било око 80%, а Турака нешто више од 7% становништва!

Нико не помиње очигледну чињеницу, да су Срби већ 500 година без сопствене државе, јер „њима није важно оно што је најважније“! Али, недостатак самосвести и алавост која је прешла у мамонизам, не може да буде оправдање за европске и белосветске „хуманисте“, који већ столећима отимају или на превару парчају србску баштину.

Слободан М. Филиповић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *