Пре свега, све честитке за аутора. Небојша Петковић је човек кога познајем више од три деценије, али се нисмо видели у последњих четврт века. Када сам први пут видео ову спонзорисану објаву уједно сам био пријатно изненађен “открићем” да Небојша увелико пише и објављује романе који припадају жанру фантастике, али такође и донeкле постиђен чињеницом да за то нисам сазнао и раније. Признајем, мој грех је што, углавном услед одсуства времена, не пратим домаћу књижевну сцену у мери у којој бих то желео.
Фузија жанрова
Ову сјајну књигу С ОНЕ СТРАНЕ, купио сам на недавно завршеном Сајму књига, а Небојша је спонтано реаговао на моју објаву да сам у јавност изнео моју прву књигу, коју је не само купио на Сајму, него је о томе одмах и поделио објаву. Први од многих нивоа чудног синхроницитета, био је што се Небојшина књига зове С ОНЕ СТРАНЕ, а едиција ЛОГОСА Владимира Меденице у којој сам објавио своју књигу, такође се зове “С оне стране”.
Ускоро затим, након четврт века, Небојша и ја смо се опет сусрели, узајамно потписали књиге један другоме и у врло пријатном разговору констатовали ову и неке друге сличности или “несвесне паралеле”. Заиста, како сам кренуо да читам његову књигу, уочио сам и бројне друге “синхроницитете”, иако су нам приступи сличној основној материји заправо веома различити.
Дакле, у мери у којој ми то време и обавезе допуштају, с великим уживањем читам дела која припадају жанру фантастике, хорора у мрачне фантастике (Grimdark), који је својеврсна фузија ових жанрова. Недавно сам почео да читам и да неизмерно уживам у опусу мог пријатеља Branislav Jankovic -а, који се такође креће у овим жанровским оквирима. Не може да се порекне да је у протеклих пар деценија фантастика која је дело српских аутора почела да добија замах и успон, што ми је неизмерно драго. Додуше, код домаћих аутора ме је увек помало интригирала толика потреба да се вежу за наш простор и историјско памћење. Да ли је то једноставно жеља да наша публика лакше може да доживи садржаје које препознаје или је то можда потреба наших писаца да се огрну “плаштом познатог”, који можда улива и неки осећај сигурности? У сваком случају, у мојој првој књизи, определио сам се за потпуно другачији приступ, а читаоци ће донети пресуду да ли сам у томе успео или не.
Доза саркастичног хумора
У сваком случају, као што рекох, читање Небојшине књиге из ове објаве за мене је било велико задовољство. Као неко ко је и сам поклоник хорор жанра, препознао сам бројне литерарне и филмске утицаје на Небојшину прозу, не улазећи у то колико су били свесни или несвесни. У књизи С ОНЕ СТРАНЕ, експлицитно су споменути великани жанра попут Лавкрафта, Кинга и Баркера и било ми је драго што је њихова рецепција код Небојше блиска начину на који и сам доживљавам ове ауторе. Рецимо, Лавкрафт је ту некако присутан у позадини, у ономе што је непознато, имплицирано и недоречено, али такође и у перцепцији људи (поготово култиста и поклоника хорор жанра), као прилично ограничених и у космичким категоријама безначајних појава. Утицај Кинга, као што је и ред, осећа се помало у карактеризацији, у којој је чувени аутор заправо најјачи, као што и Небојша наглашава на једном месту у својој књизи. Баркер се, пак, осећа у мирису крви, призорима и бројним манифестацијама онога што се назива “телесни хорор” и такође је у књизи објашњен кроз врло прикладне паралеле, које укључују и његову сексуалну оријентацију.
С друге стране, два главна мушка протагонисте, писац из прве и полицајац из треће приче, имају одређене сличности у дози саркастичног хумора, па донекле и цинизма, који им помажу да одрже когнитивну дисонанцу у односу на ужасе с којима се суочавају. Аутор је употребио вишеструко проверено решење да своје главне ликове опише у свим њиховим бројним слабостима, манама и недостацима и на тај начин је успешно избегао да упадне у замку стварања “суперхероја” који се крећу у категоријама “кантовских моралних апсолута”. Према моме схватању, ова решења су примењена на веома елегантан начин.
Посебан и неоспоран квалитет књиге С ОНЕ СТРАНЕ је да наратив није стриктно линеаран, али ни претерано комплексан, тако да се три приче узајамно преплићу кроз елементе везане за исте антагонисте. Као што су главни ликови психолошки комплексни и морално слојевити, она “тамна страна” такође има сопствене слојеве, почев од приземних и баналних, преко гордих и богатих људи, па све до нељудских монструма и до оног “свесног” и “човеколиког” што “вреба у позадини” и што никада није раскринкано у довољној мери да би постало банално. У суштини, један од значајних мотива који ме је навео да након деценија необавезног пискарања коначно и сам објавим нешто на ову тему, између осталог је било и то да је за моје појмове у фантазијским садржајима увек недостајала димензија која би указала на комплексну и слојевиту структуру онога што дефинишемо појмом зла. У том смислу, Небојшин приступ у овој књизи, за мене је био веома пријатно изненађење.
Неизбежност цунамија
Трудим се да избегавам “спојлере”, али не могу да одолим а да не приметим да ме, од бројних филмских референци, друга прича из ове књиге неодољиво подсећа на хорор филм The Boy из 2016. године. Заправо, кроз читаву књигу, наилазио сам на различите познате мотиве из претходних садржаја, али то никада и ни у једном тренутку не прелази у банално преписивање: напротив, Небојша и од нечег варљиво “познатог” (без обзира да ли је свестан својих повремених “позајмица” или су оне плод коинциденција/синхроницитета) успева да ствара ново и другачије и његов аутентични ауторски печат је веома очигледан. Ово је још једна од тих несвесних коинциденција са мојом књигом, јер сам и сам на бројним местима, посезао за ликовима и причама из наше реалности, а затим сам их “преслагао” у сасвим другачије мозаике. На тај начин, уместо баналних “коељовских” плагијата, добија се ново и другачије ткање нашег историјског памћења и символичког система.
Пажљивом читаоцу вероватно неће промаћи верска уверења аутора, али он је врло вешт у томе да их не улива у своје главне ликове, који задржавају подједнаку дозу иронијске дистанце како према злу, тако и према добру и тиме одржавају став “бунтовног динамизма”, неопходног да буде покретач наратива. Посебно је упечатљив начин на који се Небојша поиграва притајеним ужасом који се скрива у технолошким иновацијама надолазећег доба. Аутор, као и моја маленкост, припада управо оној генерацији која је своје формативне године сазревања провела између праскозорја нове технолошке револуције од деведесетих година прошлога века до данас. На одређени начин, ми који се и даље сећамо света из доба које је претходило паметним телефонима, лако можемо да у духу серије Black mirror замислимо ужасе и изазове које доносе наговештаји дисторзије оне реалности коју људи примају кроз својих пет основних чула. Наравно, део “ужаса” је и у неизбежности цунамија који се приближава људској цивилизацији и нема никаквог “лудизма” који би тај процес могао да измени или заустави. За нашу генерацију није ни мало необично да замислимо да и некакво метафизичко зло, под условом да нешто слично томе заиста постоји, пожели да буде део те нове Техно-Инфернале.
Да закључим: свима који уживају у жанровима и садржајима које сам овде наводио, од срца бих препоручио читање књиге С ОНЕ СТРАНЕ, нашег аутора и мог старог друга Небојше Петковића. Ова књига је капиталан доказ да ови жанрови и даље нису испричали све своје приче. Пре свега, а што је веома важно, књига је забавна, ликови су веома добро психолошки разрађени и углавном имају логичне мотиве и поступке, а обогаћена је и бројним успутним референцама на драгуље жанра, које ће прави поклоници умети да препознају и цене. Оно што је такође значајно је да књига садржи и бројне елементе корисне за интроспекцију. На пример, размишљања полицајца Вељовића сажета на једној страници књиге, на тему илегалних наркотика, представљају један од најбољих сажетака размишљања на ту тему: а заиста сам их видео мноштво. По мом скромном мишљењу, књига је и врло приступачна да буде пребачена у неки од данас популарнијих медија попут филма, серије или видео игре, а ово последње ионако представља једну од значајних тема у овој књизи.
Коначно, драго ми је што сваком поклонику овог жанра с поуздањем могу да препоручи ову књигу и велико ми је задовољство што сам, након више од четврт века, обновио познанство с њеним аутором. Види се да му, као и мојој маленкости, писање није професија него пасија, а пасија је уједно и страст и страдање. Заиста, верујем да добро писање увек садржи и компоненту страдања, зато што сваки аутор, желео то или не, кроз писање огољује део своје душе, излаже га суду ближњих и читаве јавности. Такво писање је ретко инспирисано потребом за зарадом (која је у српским условима ионако илузија када је у питању компензација за писање) или похвалама – не, то је више потреба да се само биће аутора на папиру суочи са сопственим демонима и да их записивањем у некој мери оголи и тиме и ослаби. Такав процес по правилу подразумева и неку дозу страдања, што се најбоље осети код највећих писаца попут Достојевског, Поа, Гетеа или Булгакова.
Небојша, хвала ти за ово фантастично путовање и сигуран сам да није последње на којем ћеш нам бити водич.
А.П.