Соларно Тројство емантизам

Плотинов опис делатности Једног је да оно прелива своју преобилну доброту. Последица овог преливања је да нижи ентитети полазе од највишег ентитета. То се огледа у три сунца, при чему су свако директне вертикалне еманације владара испред њега, које осветљава три одвојене сфере постојања даром разумљиве светлости, која се различито манифестује у свакој области. Богови тог царства су хоризонталне еманације тог владара и све имају свој утицај на ниже.

Еманација (лат: emanatio – истицање, извирање, изливање; од emanare – истицати) је филозофски појам који означава извирање нечег нижег из нечег вишег, коначно извирање свега из једног највишег извора.

Еманатизам је схватање по којем свет настаје непрестаним извирањем бића, а не једнократним чином стварања. Свет мноштвености истиче из пуноће Једног, слабећи у силазним степенима. Као што светлост постаје слабија што се више удаљава од извора, тако и бића постају несавршенија што се више удаљавају од бића. И отуда поступност опадања у природи, и настанак зла.

Важно је напоменути да се цео овај процес одвија у потпуности у оквиру разумљивог нивоа, због чега се Божија Супстанца (Оусиа) такође схвата као разумна, док њихове Активности (Енергеиа) леже на нивоу њихове бриге (нпр. Интелигентност за Интелигентног Бога ).

Разунмо Сунце

Платон пише да „вечност [аион] постаје у Једном“, што нам говори да је Разумно Сунце, Аион, хоризонтални продужетак Једног. Аион је прво сунце, Пре-есенцијални Демијург, који лежи између неизрецивог Једног и Разумног Царства. Демијург је биће које посредује између Бога и света и које учествује у стварању света.  Они владају на врхунцу Разумног Царства над Разумним Боговима, хоризонталним еманацијама из Њега. Аион им пружа животну светлост која их одржава и храни, дајући им „бескрајну лепоту и преобиље генеративне моћи и савршеног разума“ и омогућавајући им да размишљају на јединствен начин.

Интелигентно-сазнајно Сунце

Аион тада има вертикалну еманацију која потиче „из генеративне супстанце Доброг [Једног]“. Ово друго сунце је Зевс-Хелиос, „прави син Добра“ које лежи између Разумног и Интелигентног царства. Зевс-Хелиос је „средина средине, која повезује сва царства испод њега са онима изнад њега“, делујући као средина између нематеријалног космоса и видљивог енкосмичког космоса.

Будући да је „добро постављено да влада и управља“ над Интелигентним Царством, Зевс-Хелиос влада његовим врхом, владајући над Интелигентним боговима, који су хоризонталне еманације Њега кога Он „садржи у себи“ и „изишао је и настао заједно са Њим“. То је тако „узрок који личи на Добро“, тј. Зевс-Хелиос, може водити Интелингентне богове „на благослове за све њих, и може све ствари да регулише у складу са чистим разумом“. Зевс-Хелиос добија светло Разума од Аиона, а затим га преноси у Интелигентно Царство, испуњавајући га енергијом Ноуса способности да се разуме истинито или стварно (или интелекта) и осветљавајући оне исте дарове које Аион даје Разумним Боговима над Интелигентним Боговима , доносећи благослове за све Њих и испуњавајући их „континуитетом и бескрајном лепотом и преобиљем генеративне моћи и савршеног разума, све одједном и независно од времена. Ово им даје способност промишљања и да буду схваћени мишљу, при чему је начин мишљења двојан, облик и ум. Дар Лепоте на Интелигентном нивоу Зевса-Хелиоса испољава се као вечна Форма, Облик лепоте.

Енкосмичко Сунце

Треће сунце је видљиво Енкосмичко Сунце, манифестација Зевса-Хелиоса у видљивом царству које се налази „између [Интелигентног] Ноуса и [Енкосмичког] видљивог царства“. Преко Енкосмичког Сунца, Зевс-Хелиос испоручује Интелигентне зраке у наш видљиви космос и осветљава цео видљиви космос – Енкосмичко и Суб-лунарно царство. Енкосмичко Сунце је активни принцип Хелиоса у нашем царству, који усавршава и усклађује моћи које други богови дају земљи. Кроз своје зраке Зевс-Хелиос нам даје одрживи живот својом топлином и видом који нам даје чистоћу и огледа доброту.

Сунце управља нашим Енкосмичким Царством тако што обухвата материју у Себи да би јој наметнуо ред. Ово је изражај Хелиоса који је познат по својој централној позицији међу планетама „како би додељивао добра“ другим видљивим боговима који „произлазе од њега и са њим“, и да би „владао планетама, звездама и царством генерације“. Тако можемо схватити да су видљиви богови (тј. звезде и планете) хоризонталне еманације сунца, које је од сунца створио Зевс-Хелиос. Својим сјајем Он благосиља Енкосмичке Богове истим Схватљивим даровима као и Интелективне Богове, усавршавајући их и дозвољавајући им да буду видљиви у универзуму. Зевс-Хелиос испуњава читава небеса истим бројем Богова колико их Он у себи садржи у интелектуалном облику. И без подела, видљиви Енкосмички Богови се „откривају у многоструком облику који окружује“ сунце, али су везани за Њега „да формирају јединство“. Начин размишљања на нивоу Енкосмичког Сунца је вишеструк, протеже се током времена и на различите начине; а дар Лепоте се манифестује визуелно, са свиме што то подразумева.

Штавише, Својим „вечним нараштајем и благословима“ које даје од небеских тела, Он држи на окупу Подмесечево краљевство. „Садржи“ у себи је Суб-Лунарне Демијурге, Асклепија и Диониса. За разлику од Зевса-Хелиоса, Суб-Лунарни Демијург је имитатор, а не творац. Они се називају „творци слике“, еидолопоиос и „прочишћивачи душа“, катхартис псицхон. Како се душе спуштају у нараштај, Дионис из њих уклања слике које нису прикладне њиховој природи, а Асклепије покушава да тим душама да живот прикладан сликама које им припадају. Чинећи то, Суб-Лунарни Демијург такође дубоко везује душу за краљество мртвих.

Они су Мастер Даимони, мегистос даимон, посебно над личним даимонима.

Брат МКУ НЧ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *