Срби, најстарји и највећи међу свим народима

Напомена: Рад проф. др Драгољуба Марјановића ‘‘Нека запажања о византијском историчару Лаонику Халкокондилу и карактеру његовог дела” објављен је у часопису “Научне белешке” који издаје Теолошко историјски истраживачки центар “Архимандрит Василије Проњин” Мукачевске епархије Украјинске православне цркве.

З благословення Високопреосвященнішого Феодора,
Митрополита Мукачівського і Ужгородського

НЕКА ЗАПАЖАЊА О ВИЗАНТИЈСКОМ ИСТОРИЧАРУ ЛАОНИКУ ХАЛКОКОНДИЛУ И КАРАКТЕРУ ЊЕГОВОГ ДЕЛА

Драгољуб Марјановић,

доктор наука, ванредни професор, Катедра и Семинар за Византологију Универзитет у Београду – Филозофски факултет, Београд, Република Србија

E-mail: dragoljub.marjanovic@f.bg.ac.rs

Проф. др Драгољуб Марјановић

За последњи век православног Римског царства које називамо и Византијом, и његову бурну историју, кључна су дела историчара Пада: Георгија Сфранцеса, Лаоника Халкокондила, Критовула и Дуке. Сваки од ових писаца пројавио је на себи специфичан начин потребу последњих Византинаца да опишу све извеснију пропаст њиховог царства, за које су православни Римљани веровали да ће његовим нестанком уједно уследити и неизбежни крај света. Од ове четворице историчара, свакако је најинтригантнији Лаоник Халкокондил.

Кровни византијски историчар

Рођен око 1430. године у Атини, која се тада налазила под управом фирентинске породице Ачајоли, Николаос, како гласи његово право и, припоменимо, хришћанско име, припадао је угледној породици Халкокондила. Око 1435. године, услед сукоба око политичке власти над Атином, у којој је учествовао, и изгубио, и Николаосов отац Георгије Халкокондил, ова породица је била протерана из родног града будућег историчара, и обрела се у Мистри на Пелопонезу, једној од последњих византијских територија која је још увек, поред Цариграда, одолевала османском притиску. Ту су забележени у изворима 1447. године. У Мистри су се, сплетом историјских околности, обрели млади Николаос Халкокондил, будући историчар, и деспот Константин Драгаш Палеолог, којем је пак судбина наменила да буде последњи православни римски цар. Мистра је у то време била и културно средиште, где је са посебним интересовањем за класичну грчку старину, њену далеку али надахњујућу културу и посебно филозофију, интересовао један од највећих и најконтроверзнијих византијских мислилаца 15. века – Георгије Гемист Плитон.

Мистра је половином 15. века била украшена многим православним црквама, попут митрополијске цркве Светог Димитрија, затим, Светих Теодора, Богородице Одигитрије, Богородице Евангелистрије и Пантанасе, и наравно, црква Свете Софије, да набројимо само неке од њих.[1] Ипак, место на којем је почивао овај позновизантијски град, било је прожето знатно дубљим историјским и културним наслеђем, као мање више сваки кутак оновремене и данашње Грчке. Чини се да је ово класично грчко наслеђе Пелопонеза, где је у класичној старини политички и посебно ратнички доминирао полис Спарте, а у још дубљој старини Микенска цивилизација, привукло пажњу и надахњивало бар двојице становника града, Георгија Гемиста Плитона, који се у Мистри обрео као изгнаник из Цариграда због оптужби за јерес и паганизам, и младог Лаоника Халкокондила.[2]

Путописац Киријак из Анконе бележи у својем делу да је упознао младог Николаоса у присуству деспота Константина Палеолога и филозофа Георгија Гемиста Плитона. Путописац даље вели да се млади Николаос осим матерњим грчким, служио и латинским језиком, те да му је зналачки показивао рушевине античке Спарте.[3] Ово су уједно последњи историјским изворима поткрепљени подаци о животу Николаоса Халкокондила. Међутим, то није и све по чему историја памти ову личност византијског 15. века. Из тмина историје он ће се поново појавити и одиграти још једну значајну улогу, овог пута као писац Излагања историје, под новим именом Лаоник.

Већ ова промена имена византијског историчара из хришћанског Николаос у варијанту Лаоникос указује на његове личне ставове и идеје које су, најблаже речено, биле у супротности са владајућим назорима и веровањима православних Византинаца 15. века. Даље у овом раду ћемо о њему, пре свега као историчару, писати управо на основу карактеристика његовог сопственог дела, а затим ћемо неке заблуде и погрешна тумачења његових вести и из њих произашлих псеудонаучних идеја у новијој литератури, дати своја запажања.

У најновијој публицистици, која не мора увек бити иновативна, али може итекако бити штетна уколико се историјска дела средњовековних писаца приређују на неодговоран и незналачки начин, Лаоник Халкокондил је у најновијој књизи посвећеној одељцима његове Историје окарактерисан као „кровни византијски историчар“.[4] Аутори овог дела приредили су изводе из Халкокондилових Излагања историје који се односе на српску историју, са намером да из филолошке и неуспелог покушаја историјске анализе ових исечака покажу и докажу да су Срби аутохтон народ на Балкану. Њихова главна поставка је следећа: савремени српски народ, као и Срби средњег века су заправо антички народ Трибала које помиње Лаоник Халкокондил у својем делу. По ауторима главни доказ за то је сам Халкокондил који је проглашен за апсолутног ауторитета који је „имао, по сопственом сведочењу, увид у све раније византијске и античке изворе“ иако сам Халкокондил нигде у својем делу то не каже нити помиње претходне византијске историчаре.[5] Уместо тога, читалац је суочен са запетљаном филолошком анализом реченица и термина, где се наводно открива нешто што до сада о Халкокондилу није било познато. На пример, од Халкокондиловог израза „ἄλλου τινὸς τῶν παλαιοτέρων“ одједном смо добили непостојећи Халкокондилов исказ о историчарима, византијским и античким које је наводно све изучио и на основу њих доносио своја сазнања о пореклу Трибала.[6] А ми бисмо питали, зашто само Трибала, а не и осталих народа чију древност, видећемо даље, такође исказује на исти начин као и Трибала? Реч је заправо о учитавању савремених појмова и претпоставки у средњовековни наративни извор.

Какво место заузима Лаоник Халкокондил у више од једног миленијума дугачкој византијској историографији? Да ли је Лаоник Халкокондил историчар или етнограф, или и једно и друго? Који су му узори приликом писања, и колику улогу у његовом схватању историје и историописања имају Георгије Гемист Плитон, и антички историчари Херодот и Тукидид? О тим аспектима његовог историјског дела наравно већ је доста писано, у новије време доста пажње Халкокондилу је посветио Ентони Калделис, најпре објавивши грчки текст и превод на енглески језик читавог Халкокондиловог дела, снабдевши га уводом и коментарима, а потом, у сасвим новој студији изнео све специфичности Излагања историје које заиста на уверљив начин дају свежу слику о овом занимљивом писцу 15. века.[7]

Византијска ортодоксија

Лаоник Халкокондил свакако спада у огромну плејаду византијских историчара, међутим, он је управо једини који својим схватањима историјске судбине Грка и Римљана одудара од свих историчара који су пре њега писали историје и хронике, и то по више основа. Од два важна начела односно идеје свакако треба почети. То су најпре римство и православље средњовековних Римљана, од- носно Византинаца, па и византијских историчара све до коначног пада Цариграда 1453. године. Византијско царство је неодвојиво од својег римства и православља и ови елементи су уткани у сва дела византијских историчара, мање или више, али су присутна.[8] Чак ни велики умови и историчари попут Прокопија у 6. веку, и Михаила Псела који ствара у 11. веку, не могу да се отргну потпуно од византијске ортодоксије, премда се и данас доводи у питање њихова доследност хришћанству. Византијски историчари који потичу из црквеног миљеа, нарочито хроничари, управо су полазили од православног основа у писању својих дела „од стварања света“ схваћеног наравно у Старозаветном контексту, који је био заправо православан. Тако хронике Георгија Синкела, Теофана Исповедника, те његових настављача и Хроника Георгија Монаха, имају потпуно хришћански карактер али задржавају и римство када пишу о историји Византијског царства. Познији византијски историчари, попут цара Јована VI Кантакузина који се опробао као писац након своје богате и бурне политичке каријере и царевања, истичу римство и православље као главне елементе византијске историје и идентитета њиховог друштва и државе.[9] На њега се надовезује писац монументалне Римске историје – Нићифор Григора, за којег је Душаново царско крунисање било скандалозни догађај управо јер се дрзнуо да посегне за римском традицијом која му не припада.[10] Када се све ове кључне особине византијског светоназора, овде сумарно наведене, утканог у византијско историописање, уз наравно специфичне особености сваког појединачног византијског историчара, узму у обзир, онда је јасно да дело Лаоника Халкокондила, због његових сасвим јединствених особености које стоје у потпуној супротности са свим осталим византијским историчарима пре њега не може да се просто извуче са полице и из читаве збирке ви- зантијских историчара, и чита и анализира као само „један од“ византијских историчара. Јасно је, у том смислу, да приписивање Халкокондилу остваривање највиших домета унутар читавог корпуса византијске историографије нема никакве основе уколико се оз- биљно разматра његово дело у односу на комплетно њено наслеђе.

Лаоникос Халкокондил био је ученик Георгија Гемиста Плитона у Мистри. Од њега је добио не само образовање у хеленској паганској филозофији већ и његов лични препис Херодотове Историје којег је потом Халкокондил подражавао и имитирао кад је писао сопствено дело Излагање историје.[11] Под утицајем Плитона Халкокондил је усвојио његова неопаганска схватања. Цариградски патријарх Генадије Схоларије, противник Фирентинске уније сматрао је Плитонову мисао паганском, јеретичком и противном православном предању и православној теологији.[12] С тим у вези, потпуно је неправилно парцијално читати Халкокондилово дело и настојати да се из њега извуку аргументи који почивају на православној апологетици будући да он сам није био ни изблиза представник византијске православне мисли, заправо је био, као и Плитон, атипични Византинац склон хуманистичким идејама које су се у његово време полако рађале у Мистри.[13]

Познато је да се византијски историчари често користе архаичним називима за њима савремене народе. Лаоник Халкокондил је у том смислу најдрастичнији пример који је одавно примећен, а у новије време детаљно анализиран и објашњен.[14] Ипак, и данас је његов начин писања заводљив за оне који нису довољно упознати са његовим делом у целини, и може се добити потпуно погрешна слика о њему као историчару и његовим ставовима, нарочито ако се чита селективно. Управо на тај начин су анализи Халкокондилове мисли о пореклу народа приступили аутори најновијег издања посвећеног Излагањима историје, Дарко Крстић и Александар Стојановић, упорно при том инсистирајући да се ради о „критичком преводу“ дела.[15] Да није реч о критичком преводу ни издању Халкокондиловог дела јасно је одмах када се погледа садржај. Наиме, издвојити само оне пасусе који интересују ауторе, и читати их, преводити и давати историјски коментар на њих, а потпуно занемарити остатак Халкокондилових вести које даје о другим догађаји- ма, личностима и народима, заправо је антинаучни приступ анализи једног комплексног средњовековног текста. Онда и није чудно да су аутори превидели многе исказе који се срећу у Халкокондила који када се узму у обзир, заправо наводе на другачије закључке.

Изједначавање Срба са Трибалима код Халкокондила заиста је интересантан феномен јер он као ни један византијских историчар пре њега заиста доследно спроводи овакав приступ у читавом својем делу. Међутим, ко је читао било шта још, осим пасуса посвећених Србима у његовим Излагањима историје, видеће да на исти начин Халкокондил „класицизира“ и све друге народе које помиње. Тако су за овог позновизантијског историчара Французи – Келти, Бугари – Мизи, Угри – Пеонци, Руси – Сармати, Власи – Дачани, Монголи – Скити. Исто чини и са неким градовима: Каиро је Мемфис, Мистра – Спарта, Монемвасиа – Епидаурус, а Солун – Терме.[16] За Лаоника Халкокондила православни Римљани (Ромеји, Византинци) су Грци, али су зато Римљани у Халкоконди- ловом светоназору искључиво западноевропски ентитети.[17]

Најстарији народ

За Србе, односно Трибале, Лаоник Халкокондил каже: „Μετὰ δὲ ταῦτα ἢλαυνεν ἐπὶ Μυσοὺς καὶ ἐπὶ Τριβαλλούς. τὸ δὲ γένος τοῦτο παλαιότατόν τε καὶ μέγιστον τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἐθνῶν“, односно: „После тога је (Мурат, прим. аут.) кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба). Овај род најстарији је и највећи међу свим народима на свету.“[18] Дакле, јасно је, да у овом пасусу Халкокондил говори о Мизима и Трибалима, односно Бугарима и Србима, а не само Трибалима, односно Србима, па се онда мора узети да је своју представу о старини и древности Срба, Лаоник Халкокондил по- делио и са народом Бугара.[19] Радивој Радић је, осврћући се на овај Халкокондилов пасус, указао да најрелевантнија издања Халкокондиловог дела на модерним језицима доносе исти превод те да је јасно да Халкокондил, чија синтакса често уме да буде компликована до мере неразговетности његовог исказа, овде подразумева да је тај род (Миза и Трибала) најстарији и највећи међу свим народима на свету. Ентони Калделис је пак луцидно приметио да овде није јасно зашто би Лаоник Халкокондил сматрао Мизе и Трибале, односно Бугаре и Србе најстаријим народима на свету, када су за њега Грци заправо стари колико и древни грчки бог Дионис, син Зевса.[20]

Ми ћемо овде додати наше тумачење пасуса. Наиме, први део пасуса: „После тога је (Мурат, прим. аут.) кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба)“ односи се на његово претходно приповедање у којем је, укратко, и погрешно описао смену на турском престолу и продор Турака у Европу: „Када је Сулејман умро, чим је сазнао за његову смрт, Мурат, који је био Орханов син и Сулејманов брат, повео је јаничаре и друге са Порте, прешао је у Европу и узео је сву његову војску. Упутивши се у Адријанопољ, тамо начини владарску престоницу.“[21] Даље у читавом 37 поглављу Прве књиге Халкокондил даје опис догађаја после земљотреса 2. марта 1354. године, турско заузеће Галипоља (које се десило под командом Орхановог сина Сулејмана, који је на почетку овог пасуса по Халкокондилу међутим већ био мртав а власт преузео Мурат) и даље пустошење територија на Балканском полуострву. Управо на овај ток нарације надовезује се прва реченица из 38 поглавља: „„После тога је Мурат кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба)“. Већ следећа реченица: „Овај род најстарији је и највећи међу свим народима на свету“ јасно указује да Халкокондил мисли подједнако и на Србе и на Бугаре, и даље наставља да описује околности њиховог насељавања на Балканско полуострво, започињући овом реченицом заправо свој први екскурс о пореклу Илира под којима разумева све словенске народе. Да не раздваја Бугаре од Срба, односно да их сматра истим Илирским народом, у складу са својим класицизирајућим приступом, Халкокондил у наставку 38 поглавља закључује да Трибали (Срби), Мизи (Бугари), Илири (Босанци), Хрвати, Пољаци, Сармати (Руси) сви говоре истим језиком, и из тога извлачи закључак да су сви побројани један народ.[22] Дакле, Халкокондилов исказ о Муратовом походу на Мизе и Трибале на самом почетку 38 поглавља у Првој књизи представља логичан закључак излагања из претходног 37 поглавља, док читав остатак 38 поглавља који почиње са: „Овај род најстарији је и највећи међу свим народима на свету“ представља почетак Халкокондиловог етнографског екскурса о пореклу словенског становништва на Балкану, а не податак о старини Срба. Да је то једино правилно разумевање овог Халкокондиловог исказа сведочи чињеница да у наставку 38 поглавља не расправља искључиво о Трибалима, већ и о Мизима, Сарматима, Илирима, Хрватима и Пољацима. Дакле, читавом словенском корпусу који је он познавао и подводио под општи појам Илири. Међутим, још нешто треба рећи, на шта Крстић и Стојановић нису обратили пажњу због парцијелног читања Халкокондиловог Излагања историје, а то је да Халкокондил користи скоро идентични исказ од речи до речи као што користи за Бугаре и Србе, у својој Трећој књизи приповедајући о древности Монгола осим што пропушта да каже за њих да су „највећи народ“ али зато каже на исти начин као за Бугаре и Србе да су „најстарији народ“. У својој Трећој књизи Излагања историје која је у потпуности посвећена ширењу Монгола према западу из дубине Азије, Халкокондил пише да је Тимур сазнао о Скитима (односно Монголима): „овај род је најстарији међу свим народима света“, и на грчком: „ὡς εἴη τε τὸ γένος τοῦτο παλαιότατόν τε τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἐθνῶν“.[23] Другим речима, код Халкокондила бар неколико народа могу да претен- дују на највећу старину. Поред Грка пре свих, затим Бугара и Срба, односно Словена под архаичним етнонимом Илира, ту су још и Монголи. Како разумети овакав Халкокондилов поглед на древност ових народа? Савременим читаоцима средњовековних писаца понекада измиче потпуно разумевање њиховог светоназора и учитавање савремених схватања и идеала у текстове средњовековног писца као што је Халкокондил је заправо псеудоисторијски приступ који не може да издржи критику научне методологије.

Трибали

Посебно је неодржив став који износе Крстић и Стојановић да се код Халкокондила проналазе „докази“ о наводном језичком, политичком и историјском континуитету Трибала.[24] Ови аутори поменута питања сматрају „круцијалним проблемом“ али му у свом делу посвећују сразмерно мало пажње, на непуних седам страница. Политички континуитет Трибала са средњовековном државом Немањића, и поготову српском државом из доба владавине цара Стефана Душана аутори виде у Халкокондиловим речима да су се Трибали кретали од обала Јадранског мора ка југу Балканског полуострва, те правац ширења српске државе у доба цара Душана узимају као кључни, и једини, доказ о томе да се код Халкокондила могу наћи докази о „политичком континуитету“ иако сам Халкокондил у вези Душанових освајања помиње и пра- вац његових војних продора према Сави и Дунаву, дакле на север. [25]Ова олако изречена тврдња се наравно не поклапа ни са правцем ширења српске државе у доба Стефана Душана, нити је одржива када се из владарских докумената које је сам Стефан Душан издавао, његовог Законика и Слова уз Законик у којем описује и објашњава своје царско крунисање, као и византијских докумената у којима се помиње његово царство, могу наћи и најмање назнаке било каквог политичког континуитета са древним народима Балканског полуострва.[26] С друге стране, још је апсурднија тврдња да се на основу Халкокондиловог исказа о ширењу грчког језика, и краћег коментара о континуитету трибалског језика, по узору на казивања Херодота, заиста може тврдити да је језик Срба 15. века када је Халкокондил писао, био идентичан језику старобалканских Трибала. Није нам, на крају крајева јасно, на основу чега су, осим кратке Халкокондилове тврдње, аутори закључили да постоји тај језички континуитет, јер, колико је нама познато, ништа од трибалског језика није ушло у историјске изворе, а сви историјски подаци који су дошли до нас сачувани су у грчким изворима јер трибалских просто нема.[27]

Нећемо се овде даље упуштати у образлагање зашто Халкокондилово дело само по себи не може да буде ни један од доказа, а камоли кључни доказ о старини Срба. Али ћемо указати на још један значајан аспект овог проблема који указује на потребу потпуно другачијег разумевања византијских представа о Србима.

Византијска историографија, колико се год трудила да испо- штује начело објективности положено као критиеријум још од Херодота, и нарочито од времена Тукидида, ипак је у византијској култури била претежно схватана као књижевност, и то књижевност у којој се користила реторика да се у наизглед објективно казивање историописца, уметну најразноврсније поруке, алузије или прикривене критике црквених прелата, владара или државних управитеља, који би се нашли као протагонисти неког описиваног историјског догађаја. Ту не треба изоставити и наклоност писаца, али и њихове публике, ка занимљивим анегдотама уметнутим у историје и хронике које су каткад требале додатно да нагласе критику или похвалу или просто да публици упуте поуку или пишчев лични став о неком питању.[28] Све то указује заправо да се историја не може увек а и не треба искључиво писати на основу наративних извора какви су историје или хронике, колико год да нам вести и обавештења о неким процесима, личностима или догађајима пружају, јер на крају, и такве вести увек су само интерпретација писца који их доноси. То пак, не значи, да наративни извори по- пут историја и хроника нису користан извор за реконструисање прошлости. И опет, Лаоник Халкокондил са својим Излагањима историје, у то уопште не треба сумњати, представља врло специ- фичан пример пишчевог моделовања слике о бројним народима које помиње у својем делу, искључиво због сопственог схватања и погледа на Грке и њихов положај у историји.

С друге стране, постоје друге групе извора које не трпе никакво реторско или књижевно уобличавање слике о неком догађају, земљи, народу или појединцу. То су извори који проистичу из политичког, црквеног, правног или каквог другог миљеа византијске свакодневице, било да се они појављују као израз рада не- ког црквеног прелата, самог цара или неког појединца скромнијег друштвено политичког положаја. За ову прилику одабрали смо да представимо неколико таквих извора који потичу из различитих периода византијско – српских односа, почевши од 11. века па до пред крај византијске историје. Оно што је заједничко свим изворима које ћемо представити јесте то да потичу из миљеа византијске државне управе или је пак реч о црквеним актима, али свима им је заједничко то да представљају званичне ставове византијске државе или цркве јер су носиоци политичке, правне и црквено – правне снаге. У свим овим изворима заправо Срби се помињу искључиво као Срби, а српска држава као Србија.

Константин протосеваст и ексусијаст Србије

Оловни печат Константина Бодина, који је радећи на каталогизацији печата који се чувају у Археолошком музеју у Истанбулу открио француски византолог Жан Клод Шене, дао је потпуно ново разумевање присуства византијске власти на простору Балкана у 11. веку.[29] Систем византијске управе који је подразумевао хијерархијско организовање локалних владара и њихово укључење, макар и номинално, у византијску администрацију, кроз додељивање високих византијских титула, како је то показао Влада Станковић, знатно је добио на значају током владавине цара Алексија I Комнина.[30] Оно што је за нас овом приликом значајно, јест натпис на оловном печату Кон- стантина Бодина и начин како се помињу области којима је он, бар номинално, управљао као достојанственик византијског цара. Печат на аверсу има попрсје св. Теодора, а на реверсу св. Георгија. Кружни натпис на обе стране је исписан грчким алфабетом и гласи: Κύριε βοήθει Κωνσταντίνῳ πρωτοσεβαστῷ καὶ ἐξυστιαστῇ Διοκλίας καὶ Σερβίας, односно: „Господе помози Константину протосевасту и ексусијасту Диоклије и Србије“.[31] Ако обратимо пажњу кратко на достојанство које је Константин Бодин добио од византијског цара и сасвим леги- тимно користио на својем печату, видећемо да титула протосеваста представљају високо дворско достојанство које његовог носиоца дово-ди у блиску везу са царем. Достојанство протосеваста цар је додељи-вао искључиво личностима које су припадале његовом најужем кругу, са њим родбински повезаним, док је звање ексусијаста, налазећи се на трећем месту у Листи титула Књиге о церемонијама из 10. века, представљала један од термина, који је имао да објасни и хијерархијски положај носиоца овог звања у византијском систему хијерархије подложних владара, и који су византијски цареви користили у свом обраћању страним владарима. И управо због тога је јасно да у византијској царској канцеларији, односно државној администрацији, није било места архаизирајућим називима народа и држава, каква се срећу код разних византијских историчара у различитим епохама, већ су овакви извори, у овом случају печат Константина Бодина, преносили историјску реалност и објективну перцепцију Византинаца према суседним народима, њиховим владарима и државним творевинама.

Крајем 12. века, када су свети Сава и свети Симеон Немања решили да обнове запустели манастир Хиландар на Светој Гори, била им је потребна помоћ византијског цара Алексија III Анђела како би се царским признањем обезбедио независни и самоуправни статус овог манастира на Атосу.[32] Због тога им је цар јуна месеца 1198. године издао хрисовуљу у којој се признаје самоуправни и самостални манастир Хиландар као манастир српског рода. Одмах на почетку царске хрисовуље читамо: „Преблагородни велики жупан Србије и љубљени пријатељ царства ми господин Стефан Немања, у монашком образу преименовани Симеон… (… ὁ εὐγενέστατος μέγας ζουπάνος τῆς Σερβίας καὶ ἠγαπημένος συμπενθερὸς τῆς βασιλείας μου…)“.[33] Даље у хрисовуљи цар понавља претходно добијену молбу светогорског прота Герасима и игумана светогорских манастира да се Хиландар изузме из власти манастира Ватопеда и преда српским монасима Сави и Симеону и констатује: „…да њих двојица, бивши велики жупан монах господин Симеон и његов син господин Сава, ова светилишта о свом трошку обнове, или боље рећи из темеља поново саграде, и обједине у један манастир који би служио за примање оних из српског рода (τοῖς ἀπὸ τοῦ σερβικοῦ γένους) који монашки живот буду одабрали…“.[34] Изражавајући своју спремност да прихвати ове молбе цар даје следећу повластицу монасима Сави и Симеону: „…те сад исте манастире, то јест Хиландар и оне у пределу Милеје, удостојава потпуне слободе и ставља их под власт и управу више пута помињаних монаха, бившег великог жупана господина Симеона и његовог сина господина Саве, и истима даје слободу да их уреде какогод желе и претворе у један манастир који ће служити као боравиште онима појединцима из српског тода (ἐκ τοῦ σερβικοῦ γένους), који се буду опредељивали за монашки начин живота…“.[35] Јасно је дакле, да је овим званичним царским актом манастир Хиландар потврђен као манастир монаха из српског рода који у њему буду живели, те се у истом акту помиње претходна владарска титула Стефана Немање као „великог жупана Србије“. Византијска царска канцеларија крајем 12. века дакле не препознаје ништа осим имена Србије и Срба у својим правним актима, односно пре- познаје и изражава једину могућу историјску реалност и преноси је у званичном царском документу.

Епископ у Расу

Нешто касније, када је свети Сава од цара Теодора I Ласка- риса у Никеји 1219. године добио архиепископско посвећење и признање аутокефалног статуса Српске цркве, у мају месецу 1220. године уследио је протест охридског архиепископа Димитрија Хоматина у писму упућеном архиепископу Сави. У овом званичном црквеном акту охридског архиепископа свети Сава се наравно ословљава као монах Сава будући да му охридски архиепископ не признаје архијерејско посвећење, али у свом црквеном акту Димитрије Хоматин јасно препознаје великожупанску титулу његовог оца Стефана Немање и понавља је на исти начин као што се она среће у горе поменутој хрисовуљи цара Алексија III Анђела из јуна 1198. године: „Димитрије, милошћу Божијом архиепископ Прве Јустинијане и читаве Бугарске, и свети и божански сабор архијереја подложних његовој епархији, пречасном међу монасима и сину великог жупана Србије господину Сави (υἱῷ τοῦ μεγάλου ζουπάνου Σερβίας κυρῷ Σάββᾳ), благодат од Бога, и мир и поздрав у Духу Светоме.“[36] Парафразираћемо даље садржину Хоматиновог писма посебно наглашавајући оне делове које су за нас овде од важности. Хоматин на почетку хвали Савину решеност да напусти своју земљу и да се настани на Атосу. Он се убзро прочуо на Светој Гори и шире као велики аскета а вести о његовом угледу стигле су и до охридског архиепископа. Међутим, касније га је разочарала вест да је Сава напустио Атос „те се опет настанио у Србији (τὴν Σερβίαν κατῴκησε)“. Сава се заправо вратио у отаџбину „прогла- шавајући се величанствено архијерејем Србије (ἐπανῆλθεν εἰς τὴν πατρίδα, Σερβίας ἀρχιερὲυς μεγαλωστὶ κηρυττόμενος)“. Међутим, охридски архиепископ се пита где је Сава добио своје посвећење. „Ако у Србији, како? (καὶ εἰ ἐν Σερβίᾳ, λέγομεν πῶς)“ сматрајући да Србија има канонске епископе Охридске архиепископије: „Ако ли си се непромишљено наметнуо Србији (τὴν Σερβίαν) као нов архијереј, није пак теби потпуно непознато, као и ма коме другоме, да се Србија (ἡ Σερβία) налази у епархији престола Бугарске и да Србија има епископа у Расу (Σερβία ἐπίσκοπον ἔλαχε τὸν Ῥάσου), кога рукополаже архиепископ Бугарске“.[37] Будући да на ове оптужбе Димитрије Хоматин није добио одговор, а архиепис- коп Сава je приликом његових поклоничких путовања на Исток 1229 и 1234/5. године биo примљен од свих источних православних патријараха, са којима је свети Сава, по његовом биографу Доментијану и саслуживао, и на тај начин добио шире признање свог канонског статуса и легитимности архиепсикопског рукопо- ложења из Никеје и аутокефалије Српске цркве, касније, када се буде сукобио са цариградским патријархом и царем у Никеји због царског крунисања епирског деспота Теодора Анђела за цара, које је обављено у Солуну 1228. године, архиепископ Димитрије Хоматин ће у писму упућеном патријарху Герману поново поменути Савино посвећење за архиепископа Србије.[38]

Управо је на основу Доментијанових описа Савиног покло- ничког путовања у Јерусалим, саслуживања са јерусалимским па- тријархом Атанасијем II, и каснијег његовог описа поклоништва Синају 1234. године, јасно да је сам архиепископ Сава устројавао у Српској цркви и држави концепт „новог народа“ где је запра- во српски народ, добивши своју аутокефалну цркву, предвођен Савом као „новим Мојсијем“ постао део „Новог Израиља“, те да било какве идеје о древности Срба а још мање њихово повезивање са старобалканским паганским народима попут Трибала, нису постојале ни у државној идеологији Немањића, ни у устројству и учењу Српске цркве, а ни у званичној државној и црквеној администрацији Византијског царства односно цркве.[39] Баш напротив, било какво истрајавање на древности Срба, њиховим везама са старобалканским паганским народима попут Трибала, у ондашњем идејном систему значило би апостасију и одрицање од хришћан- ског идентитета и етницитета који је покрштавањем добио сасвим специфичан идентитет новог богоизабраног народа у чијој се историји поново потврђује Божији домострој спасења. Другим речима, улазак Срба у хришћански културни круг са својом аутокефалном православном црквом потврђивао је средњовековно хришћанско схватање о остваривању божанске икономије. Тим више теза да су Халкокондилови Срби заправо Трибали постаје неубедљива у озбиљном историјском промишљању, будући да до сада наведени извори (њих свакако има много више) указују на то да су, како византијски цареви, те њихова царска канцеларија, у правним актима, тако и црквени великодостојници, познавали постојање само српског народа и његову државу и цркву називали српском. Архаизирање имена народа и држава било је пак резервисано за образоване и помало сујетне Византинце који су се из различитих побу- да хватали пера у намери да кроз историописање презентују како своју ученост, тако и да архаичним анегдотама забаве своју публику. Због ограничености простора у овом раду нећемо детаљније улазити у преписку Димитрија Хоматина са српским великим жупаном Стефаном Немањићем, међутим и о томе у српској византологији постоје студије и релевантна литература која јасно упућује да су Византинци у својим званичним црквеним и државним актима препознавали и именовали само Србе и српске земље.[40]

Како бисмо ипак пришли колико је то могуће последњим деценијама Византијског царства, односно времену које је било блиско самом Лаонику Халкокондилу, навешћемо један интересантан приручник Цариградске патријаршије, који недвосмислено указује на то да су у официјелној кореспонденцији и дипломатији Византинци искључиво употребљавали аутентични историјски назив за Србе и Србију. Наиме, реч је о византијском приручнику „Ектесис неа“ (Новом упутству), из 1386. године, који даје упутства о томе како цариградски патријарх и митрополити Цариградске цркве треба да ословљава државне и црквене достојанственике страних народа.[41] Наводимо пример ословљавања пећког патријарха: „Πρὸς τὸν Πεκίου Ἁγιώτατε ἀρχιεπίσκοπε Πεκίου καὶ πάσης Σερβίας, ἐν ἁγίῳ Πνεύματι ἀγαπητὲ ἀδελφὲ τῆς ἡμῶν μετριότητος καὶ συλλειτουργέ εὔχομαι τῷ Θεῷ.“[42]

Осим архиепископу Пећи, у овом приручнику се налази и не- колико упутстава како се треба обраћати српском кнезу (Εἰς κνέζην Σερβίας), кнежевој супрузи (несумњиво кнезу Лазару и кнегињи Милици), те царици и њеном сину (Εἰς δέσποιναν Σερβίας; Εἰς τὸν υἱὸν αὐτῆς).[43] Из овога је већ јасно да начин ословљавања црквених великодостојника локалних аутокефалних цркава у Цариградској патријаршији, као и локалних владара, међу њима и српских кне- жева и деспота, није произилазио из некакве произвољности, већ из правилима и јасним упутствима установљеним обрасцима. Ови обрасци нису трпели никакво реторско и уметничко украшавање или халкокондиловско етнографско импровизовање склоно архаизацији (такве књижевне бравуре, па макар се налазиле и у историјским делима, биле су резервисане за византијску књижевност), нити су одступали од строгих канцеларијских правила царског или патријаршијског двора, и управо због тога су важан извор података за правилно разумевање византијског односа према околним народима и њихове перцепције, са којима су често долазили у контакт. Халкокондилово класицизирање имена народа пак не представља аутентичан извор за питање реконструкције порекла Срба, будући да представља свесно искривљени поглед на свет човека који је био један од ретких визнатијских представника неохеленске обнове предвођене његовим учитељем Плитоном.

Из до сада представљеног јасно произилази да се свако проучавање средњовековне српске и византијске прошлости неизоставно сусреће са грубо речено двема врстама извора. Наративни извори, какве су историје и хронике, подложни су књижевном уобличавању текста и исказа од стране писца из најразноврснијих мотива. Званични државни и црквени документи, произашли из реалних и живих односа и релација са суседним народима пак преносе историјску реалност и не трпе никакво архаизирање имена народа и држава, већ препознају искључиво њихов стварни идентитет.

РЕЗИМЕ

Лаоник Халкокондил припада групи позновизантијских историчара који су сведочили паду Цариграда и крају православног Римског царства. Његово дело Излагања историје је врло специфичан текст који остаје јединствен у дугачкој традицији византијске историографије. Реч је о делу које има необични хуманистички поглед на догађаје које приказује. Халкокондилов циљ је да прикаже историју пада Грка и ус- пон Турака. Ипак, у његовом историјском наративу појављују се и други средњовековни народи, па тако Излагања историје представљају значајан извор за разумевање историје Европе и Азије у 15. веку. Међутим, читати Халкокондилово дело није једноставно. Његов грчки је извештачен. Он имитира свој највећи модел – Херодота, чију Историју, је добио од свог пријатеља и учитеља – Георгија Гемиста Плитона, неохелена. За последицу, Лаоникову нарацију је често тешко пратити и разуме- ти. Додатно, његово приповедање је испреплетано многим заводљивим и магловитим етнографским коментарима и екскурсима о пореклу народа који се појављују на страницама његовог дела. Ово је уједно једна од главних особина Лаониковог историјског назора. Он је Хелен, то јест, Грк, и пише о Грцима у смислу њиховог етничког идентитета, одба- цујући доминантни римски идентитет својих предака и савремених Византинаца. Лаоник при том нема ни православни светоназор који је био карактеристичан за већину ако не и све византијске историчаре пре њега. Због свега овога Излагања историје све народе који се у њима помињу описују као архаичне и народе који наводно поседују историјски континуитет са старим народима антике. На пример, Срби су у Лаониковом делу поистовећени са старобалканским Трибалима, Бугар са Мизима, Угари са Пеонцима, Французи са Келтима а Руси са Сарматима. Овакав Лаоников приступ историописању често данас представља препреку у правилном разумевању његове технике писања историје, и појединце који нису довољно упознати са целином његовог дела и његовим особеностима правилно схваћеним у односу на читав корупус византијске историографије, на погрешне закључке, као што су идеје о наводном континуираном историјском трајању старобалканског племена Трибала све до Лаониковог доба, када он средњовековне Србе назива Трибалима и сматра их „најстаријим народом“, премда свакако најстаријима сматра прво своје Грке, али истим терминима као Србе и Бугаре, назива најстаријима и Монголе. У скорашњој публикацији која се бави само изабраним деловима Лаоникових Излагања историје предлаже се псеудоисторијски поглед на Лаоников историјски дискурс. У овом раду истражујемо неке од погрешних представа о Халкоконди- ловом делу и показујемо да правилно и целовито разумевање прошлости није могуће само на основу историја, односно наративних текстова, као што је Халкокондилов, већ да се методолошки правилно историјско истраживање прошлости мора заснивати и на проучавању и познавању документарних извора такође, будући да је ова врста извора лишена било каквих књижевних украшавања и реторског моделовања наратива, и као такви, ови извори (званични државни и црквени акти, повеље, печати, новац и томе слично) преносе објективни поглед на време, до- гађаје и институције о којима сведоче.


[1]  Cf. G. Millet, Monuments Byzantins de Mistra, Paris 1910.

[2] S. Runciman, Lost Capital of Byzantium. The History of Mistra and the Peloponnese, London

– New York 2010, 9.

[3] A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, Cambridge – London 2014, vii.

[4] Д. Крстић, А. Стојановић, Лаоник Халкокондил. Докази историје. О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу), као највећем јунаку за кога се икада чуло, Нови Сад 2023, 16. (= Крстић, Стојановић 2023.)

[5] Слажемо се са тврдњом Ентонија Калделиса да је Халкокондил у своје дело углавном унео усмене вести до којих је долазио, те да је мало вероватно да је користио претходне византијске историчаре, па у том смислу ни класичне грчке, осим наравно Херодота чији препис Историје је знамо поседовао и којег је имитирао пре свега стилски. Исти закључак сада већ далеке 1957. године изнео је: Е. Б. Веселаго, Историческое сочине ние Лаоника Халкокондила (Опыт литературной характеристики), Византийский временник 12 (1957), 207, и то су закључци који су генерално општеприхваћени у науци..

[6]  Крстић, Стојановић 2023, 16; A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, III, §31.

[7] A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I – II, London 2014; A. Kaldellis, A New Herodotos. Laonikos Chalkokondyles on the Ottoman Empire, the Fall of Byzantium, and the Emergence of the West, Washington D. C. 2014.

[8] A. Kaldellis, Romanland. Ethnicity and Empire in Byzantium, Cambridge – London 2019, 3 – 120

[9] Допринос цара Јована VI Кантакузина победи исихазма у Византији 14. века је довољно илустративан колико се и у политичкој свакодневици Византинаца преплитала православна вера са грађанским ратовима.

[10] „Због тога краљ, осећајући се јачим и испунивши се највећом охолошћу – јер мислио је да ништа од онога што је до Византа остало под Римљанима неће одолети његовој сили и владарској власти – прогласи се царем Римљана и варварски живот замени римским обичаји ма…“ Nicephori Gregorae, Byzantina historia II, ed. L. Schopeni, Bonnae 1830, 746, 1 – 747, 14.

[11] Наслов „Докази историје“ који доносе Крстић, Стојановић 2023 је погрешан и заводљив, јер је на основу читавог Халкокондиловог дела јасно да он излаже догађаје који показују како су Грци потпали под власт Османског царства. Тако срочен наслов књиге јасно има за циљ да заведе неупућеног читаоца и да га одмах на почетку обмане и укључи у полемички карактер издања и коментара који га прате. Исто важи и за део поднаслова књиге: „О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу“. Премда Халкокондил, видећемо, помиње Трибале као један од најдревнијих народа, он нигде у читавом свом делу не каже да су Трибали аутохтони народ, него, напротив, некада ни сам није сасвим сигуран како да објасни њихово кретање по Балкану и средњој Европи, јужно и северно од Дунава. А као што ћемо даље видети, исказ о древности тог рода не односи се на Србе већ на читав Словенски род.

[12] C. M. Woodhouse, George Gemistos Plethon. The Last of the Hellenes, Oxford 1986, 38 – 39; 45 – 47.

[13] Крстић, Стојановић 2023, 29, нап. 9 у својеврсном обрачуну са „православним јелинизмом“ заправо нехотице признају да су и Плитон и Лаоник Халкокондил, сматрајући себе искључиво Грцима, били пагани, те да ништа заједничко нису имали са светим оцима попут Василија Великог који је хеленизам сматрао паганством а Хелене многобошцима, што је заиста тачно. Будући да нам се чини да су Крстић Стојановић 2023, пишући своје коментаре на Халкокондила између осталог нехотично упали у замку афирмације паганске прошлости и културе кроз величање домета Халкокондилове мисли и његових веза са Плитоном (види: Крстић, Стојановић 2023, 268) те потпуно некритичког и аисторијског изједначавања старобалканских Трибала са средњовековним православним Србима, сматрамо да је упутно овде указати на нов допринос у разматрању аутохтонистичких заблуда у савременом српском друштву и псеудоисторијском дискурсу који је пружио Д. Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и црква, Бајина Башта 2022.

[14] A. Kaldellis, A New Herodotes, 70 – 78 је правилно показао да се у Халкокондиловом делу примећује извесна тензија у његовом класицизирајућем приступу. С једне стране он жели да препозна културну и религијску разноликост народа о којима пише на начин какав пре њега није био познат у византијској историографији и у хришћанском свету (заузимајући потпуно инклузивни став према исламу, на пример, или, бивајући потпуно индиферентан према унутархришћанским теолошким полемикама). А са друге стране, евидентно је да потпадајући под његове класицизирајуће обрасце које им намеће, народи које описује у својем делу западају у својеврсне безвремене категорије где се губи њихова културолошка и историјска специфичност. Ми бисмо додали, то се у случају описа Трибала најбоље види када говори о језичком континуитету Трибала и Срба 15. века, што је заправо једна извештачена и антиисторијска конструкција.

[15] Да није реч о критичком преводу и издању Излагања историје сведочи и чињеница да аутори нису узели у обзир све познате преписе Халкокондиловог списа, које је анализирао, класификовао и разлике у преписима (укупно 26 преписа различите важности и обима) представио први и за сада једини критички издавач, E. Darko, ed. Laonici Chacocondylae Historiarum Demonstrationes, Budapestini 1922. Види: Е. Б. Веселаго, Историческое сочинение Лаоника Халкокондила, 203 – 204.

[16]  A. Kaldellis, A New Herodotes, 63 – 64.

[17]  Idem, 177 – 188.

[18] A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, I, §38.

[19] Р. Радић, Клио се стиди, Београд 2015, 13 – 14, A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, I, §3.

[20] Kaldellis, A New Herodotes, 82; Интересантно је да Крстић, Стојановић 2023, 259 примећују да Халкокондил древност Грка везује за доба митског хероја Херакла и бога Диониса, али не примећују да ове Халкокондилове тврдње стоје у противречности са оним што каже о пореклу Трибала и њиховим сопственим „аргументима“ о пореклу и древности Срба.

[21] A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, I, §37. Заправо је Мурат одмах по Орхановој смрти 1362. године преузео престо. Крстић, Стојановић 2023, 45 нису приметили ову Халкокондилову грешку, као што нису приметили друге Халкокондилове грешке када описује њему релативно близак период догађаја који су се десили половином 14. века. На пример, Крстић, Стојановић, 7, нап. 20 уопште не примећују у својем преводу и коментару Халкокондиловог описа освајања Стефана Душана да византијски историчар прави грешку када описује Душанова освајања између 1341. и 1347. године, и у тај контекст потпуно анахроно смешта недоличну владавину цара Андроника II Палеолога, таста Душановог деде, краља Милутина, који је заправо умро 1328. године, док је Стефан Душан на српски краљевски трон ступио 1331. године. Међути, по Халкокондилу заправо произилази да је за време Душанових упада на простор византијске Македоније и Тесалије у Византији владао Андроник II. Види: A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, I, §30.

[22]  Idem, §38.

[23] Idem, III, §22.

[24] Крстић, Стојановић 2023, 255 – 261.

[25] A. Kaldellis, The Histories. Laonikos Chalkokondyles I, I, §30.

[26] Види: Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Београд 1960, 83 – 86. Шта више, сам византијски цар Јован V Палеолог у својој хрисовуљи манастиру Хиландару из јула 1351. године ословљава Стефана Душана као цара Србије. Види: Actes de Chilandar I, ed. L. Petit et. B. Korablev, Amsterdam 1975, No. 138, 229, 7 – 8: „…τὴν βασιλείαν μου ὁ ὑψηλότατος βασιλεὺς Σερβίας καί περιπόθητος θεῖος αὐτῆς κῦρ Στέφανος…“.

[27] F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba (Tribali, Autarijati, Dardanci, Skor- disci i Mezi), Sarajevo 1969, 11 – 47.

[28] Од 90тих година прошлог века у византологији као грани медијевистике нарочито снажан успон добијају студије византијске књижевности и у оквиру ње византијске историографије. Види: History as Literature in Byzantium. Papers from the Fortieth Spring Symposium of Byzantine Studies, University of Birmingham, April 2007, ed. R. Macrides, Farnham 2010, као и нешто новији зборник: Byzantine Authors and their Times, ed. V. Vlyssidou, Athens 2021.

[29] 1 J. – Cl. Cheynet, La place de la Serbie dans la diplomatie Byzantine à la fin du XIе siècle, ЗРВИ 45 (2008), 89 – 97.

[30] V. Stanković, The Character and Nature of Byzantine Influence in Serbia (from the End of the Eleventh to the End of the Thiteenth Century): Reality – Policy – Ideology, in: Serbia and Byzantium, eds. M. Angar, C. Sode, 80 – 85.

[31] Cheynet, La place de la Serbie dans la diplomatie Byzantine, 90. За титулу протосеваста види: ODB III, protosebastos (A. Kazhdan), 1747 – 1748; ексусијаста: G. Dagron, Introduction, ed. G. Dagron, Byzance et ses voisins. Études sur passages du Livre des ceremonies, II, 15 et 46 – 48, TM 13 (2000), 354 – 355.

[32] Д. Марјановић, Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. векуи, Нови Сад 2018, 39 – 48.

[33] Actes de Chilandar I, des origines à 1319, eds. M. Živojinović, V. Kravari, Ch. Giros, Paris 1998, No. 4, 107, 1.

[34] Actes de Chilandar I, No. 4, 108, 15 – 17.

[35] Actes de Chilandar I, No. 4, 108, 25 – 29. Убрзо по стицању царске хрисовуље Алексија III којом се манастир Хиландар предаје у посед монасима Сави и Симеону, сам бивши велики жупан Србије, монах Симеон, издао је сопствену повељу за манастир Хиландар у којој се срећу оне познате речи монаха Симеона Немање о хијерархији држава на челу са Рим- ским царем, хијерархијском систему у којем је Бог њему дао да буде велики жупан „српске земље“. Види:Зборник средњовековних ћириличних повеља и писама Србије, Босне и Дубров- ника, књ. 1, 1186 – 1321, прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011, No. 9, 68.

[36] Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berolini et Novi Eboraci 2002, No. 86, §1.

[37] Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, No. 86, §6, 68 – 72.

[38] Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, No. 114, §13, 232-233.

[39] Види: Д. Марјановић, Свети Сава, Јерусалим и аутокефалија Српске православне цркве, Гласник Службени лист Српске православне цркве, бр. 1 (2021), 26 – 34; Д. Марјановић, Прилог проучавању структуре и значаја Доментијановог описа поклоништва Светог Саве Синају 1234. године, Црквене студије 19 (2022), 45 – 53; Д. Марјановић, Три српска архиепископа

„јерусалимца“ из друге половине 13. века, Наукові Записки Богословсько-Історичного Науково-Дослідного Центру Імені Архімандрита Василія (Проніна) (2022), 11 – 30.

[40] В. Станковић, Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина, Византијски свет на Балкану I, ур. Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд 2012, 111 – 118. Наравно, овде нисмо ни могли да се дотичемо врло важног питања у контексту теме идентитета и политичке идеологије Срба у средњем веку који се огледају у титулатури српских владара и представа које се у владарским титулама налазе. Упућујемо за ову прилику на следећа два издања српских средњовековних повеља где се могу наћи титуле српских владара и архиепископа: А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936; Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника I, 1186 – 1321, прир.: В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011.

[41] Види: И. Ђурић, „Ектесис неа“ – византијски приручник за „Питакиа“ о српском патријарху и неким феудалцима крајем XIV века, Зборник Филозофског факултета 12/1 (1974), 415 – 432.

[42] J. Darrouzès, Ekthésis néa, Manuel des pittakia du XIVe siècle.Revue des études byzantines 27 (1969), 40, §6, 20 – 22.

[43] J. Darrouzès, Ekthésis néa, 60, §55: Ὑψηλότατε μέγα κνέζη πάσης Σερβίας …, §66: Ὑψηλοτάτη αὐθεντρία πάσης Σερβίας …, §57: Εὐσεβέστατη καὶ φιλόχριστε, ὑψηλοτάτη καὶ λαμπροτάτη δέσποινα Σερβίας За тумачење о којој царици је реч у Ектесису, види: И. Ђурић, „Ектесис неа“, 422 – 427.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *