Драган Малешевић Тапи рођен је у Београду 1949 године. Сликарску каријеру започео је у својој седмој години у хаустору зграде у Хиландарској 4 у Београду. Прецртавао је стрип “Три угурсуза” који му је из Политикине штампарије доносио отац, новинар, пре него што би се појавио у продаји. Карте за његову прву „самосталну изложбу“ у овом улазу коштале су пет динара за децу и десет за одрасле.
До 1989. године, живео је у светским метрополама: Милану, Бечу, Кембриџу, Женеви, Минхену, на Бахамима …
Већ 1985. године своја дела први пут приказује јавности на групној изложби у Ровињу, уз Мићу Поповића и Ољу Ивањицки, где је излагао наредних пет година. Продаја његових првих слика у галерији “Пријеко” у Дубровнику 1987. године је била пресудан тренутак за његово сликарство. Своју прву слику продао је једном туристi Немцу за 8.000 марака. Од тада свој живот усмерава у складу са својим талентом. После само две године часопис Аrt News уврстио га је међу седам најбољих хиперреалиста света.
Осамдесетих и деведесетих година XX века његове слике изазивају огромну медијску пажњу, а следе многобројне самосталне као и групне изложбе широм земље и иностранства: САД, Куба, Белгија, Француска, Енглеска, Немачка, Швајцарска, Грчка, Кипар, Бугарска, Хрватска, Црна Гора, Македонија, Русија, Кина, Јапан. Слике му се налазе у бројним приватним колекцијама као што су колекције бившег председника САД Џорџа Буша и Хенрија Кисинџера, покојног јапанског премијера Какиеија Танаке и многих других угледних личности диљем света, али и јавним збиркама, међу којима је и збирка Беле куће.
Године 2000. именован је за почасног грађанина Грузије. На велику жалост светског сликарства и поштовалаца ликовне културе, изненадна и прерана смрт уметника 2002. године сприечила га је у излагању већ уговорених изложби у музејима и галеријама.
Сматра се водећим представником хиперреализма и магичног реализма у српском сликарству, а поједини ликовни критичари његово сликарство оцењују као еклектично и илузионистичко.
Сликао је уља на платну и дрвету, по узору и техници сличној техникама Јана ван Ајка и Салвадора Далија. Захваљујући посебној техници подсликавања, његове слике имају висок степен материјализације. Сликајући само оно што се види, и то што јасније, сачувао је ведрину духа и радост живљења, те ово неки критичари виде као специфичност његовог стила. Већина критичара слаже се у мишљењу да је Тапијево сликарство изведено до техничке перфекције и да је његов уметнички језик свима разумљив. У последњим годинама живота бавио се и скулптуром.
На његовим сликама доминирају сцене из свакодневног живота које су представљене прецизно, готово фотографски. Сликао је пејзаже, жанр композиције, мртве природе, женске актове, слике са историјском, религиозном и социјалном тематиком, као и призоре са примесама надреалног.
Један је од најпопуларнијих српских сликара, са великим бројем проданих дела. За живота је насликао стотињак слика, међу којима су најпознатије Поље среће, Лабудови, Венезуела, 18-та рупа, Гаража, Дух Тесле (поводом 50 година од Теслине смрти), Ана Бах, Борба ћурана, Родезија, Радост банкрота (на омоту компилације Бијелог дугмета Има нека тајна веза (1994)), Топло-хладно (на омоту компилације The Best of Oliver Mandić), Жикин бенд (на омоту CD-а Музика за филмове, Горана Бреговића), Блихер, итд.
Самосталне изложбе
- 1989. Музеј у Бору
- 1991. Галерија Југословенских уметничких дела, Београд
- 1992. Галерија Свети Стефан – Црна Гора; Галерија Панорама, Ниш; Војвођански музеј, Нови Сад; Галерија Scottish Rite, Лос Анђелес, САД; Милошев двор, Пожаревац; Галерија Леонардо, Београд; Кафе галерија „Двориште”, Београд
- 1993. Херцег Нови; ICC Art Galery Лимасол, Кипар
- 1994. Хотел Витоша, Софија, Бугарска; Културни центар Котор; Културни центар Подгорица.
- 1995. Caffe Galery, Кикинда; Галерија Рената, Сомбор; Галерија Народног фронта, Музеј Града Београда, Београд.
- 1996. Изложба слике „Е, мој народе!” у Југословенској галерији уметничких дела, Београд; Народно позориште „Зоран Радмиловић”, Зајечар;
- 1997. Уметничка галерија „Руски дом“, Београд.
- 1999. Културни центар – Скопље, Македонија; Галерија Свети Стефан – Црна Гора;
- 2001. Војвођански музеј у Новом Саду; Галерија Свети Стефан – Црна Гора; Хотел „Гранд”, Копаоник;
Групне изложбе:
Ровињ, Дубровник, Њујорк, Београд, Панчево …
Слава му!