Феномен “Коељо”

Доста о политици и сличним глупостима.

Сада мало о феномену “Коељо”

Пре свега, чим се неко усуди да критикује аутора чија се једна књига – “Алхемичар” – од 1988. до сада продала у преко 100 милиона примерака и на преко шездесет језика, такав критичар ће неминовно бити осумњичен за “пакост” и “завист.” Зато бих, за почетак рекао, да нисам писац, па стога немам разлога да завидим Паолу Коељу.

Надаље, верујем да ће се поклоници његовог лика и дела вероватно увредити када и ако ово буду читали, али њих бих подсетио да не морамо да у свему будемо истомишљеници – мада, имам свој став и о људима које одушевљава Коељов “Алхемичар” (овде ћу се сконцентрисани само на ту књигу, мада сам имао сумњиву привилегију да прочитам и пар других; рецимо “11 минута” или “Приручник за ратника светлости”). Коначно, када је у питању књижевна критика, подсетио бих да се и сам Коељо определио да критикује једног Џејмса Џојса и његовог чувеног “Уликса,” за који је рекао да је написан за друге писце, а не за “ширу публику,” те да у томе “нема ничега” осим стила писања.

Па добро, за разлику од Џојса, нема никакве сумње да Коељо пише за ту “ширу публику.” Мислим да је тајна планетарног успеха Коељовог “Алхемичара” у томе што повлађује интелектуалној сујети људи просечне ерудиције. Веома једноставним стилом, Коељо у низу кратких прича о ходочашћу андалузијског пастира Сантијага, од странице до странице износи баналне New age флоскуле на принципу небулозног “закона привлачења,” попут оне да “када нешто заиста желиш, читав свемир се завери да ти то и омогући.”

Када се прича о путешествију младога пастира Сантјага ка благу за које је сањао да је скривено у подножју египатских пирамида преприча без гомиле ауторових баналних флоскула, она чак може да изгледа и привлачно. Међутим, оно што за моје појмове највише квари ову плитку, али симпатичну причу, управо су ти Коељови банални афоризми који нешто што је бескрајно банално представљају као “бисере из зденца универзалне мудрости.” Рецимо, пастир Сантјаго у сусрету са мистичним библијским ликом Мелхиседеком, сазнаје како:

“…наизглед зле силе, у ствари говоре како да оствариш своју Личну Легенду. Оне ти припремају дух и вољу, јер на овој планети постоји једна велика истина: без обзира ко си и шта радиш, када стварно нешто желиш то значи да је та жеља настала у Души Васељене. То је твоја мисија на земљи… Душа света храни се личном срећом људи. Или несрећом, завишћу, љубомором. Једина човекова обавеза јесте да оствари своју Личну Легенду. Све је само једно.

А када желиш нешто, читава Васељена се завери да оствариш ту своју жељу.”

Ово је једно од тих типичних места из Коељовог “Алхемичара” у којима површни читалац види дубину. Међутим, шта може да се закључи када се о овоме мало боље размисли? Човек ће као “зло” да доживи оне силе које покушавају да га одвоје од његовог конформизма. Искушења припремају дух и вољу човека да стекне снагу како би остварио своју Личну Легенду и то по сваку цену. Да ли је то у преводу его трип солипсизма и да ли нас аутор због тога на почетку књиге подсећа на мит о Нарцису? Шта је та Душа Васељене која је очигледно “сваштождер” и где је место и улога човекове личности и воље, уколико оно што је за нас најважније настаје изван и мимо нас?

При томе, део који сам цитирао је и један од “бољих момената” из књиге, а завршава се једном од најчешће цитираних реченица из ње. Дакле, свемир ће се “уротити” да нам испуни ту жељу која чак није ни потекла у нашем бићу и тиме ће наша “Лична Легенда” да буде испуњена? Да ли је потребно даље тумачити колики је ово ниво обесмишљавања људске егзистенције? Не памтим када је библијски Мелхиседек био постављен у погрешнији и баналнији контекст. Искрено, често сам имао осећај стида док сам читао Коељовог “Алхемичара” – наравно, стида у његово име, јер је он очигледно био бестидан док га је писао. Ту су и такви бисери да “не виде сви снове на исти начин” или да “лепота привлачи људе” и гомила сличних флоскула које очигледне ствари представљају као дубоке увиде и спознаје.

Међутим, најжалоснији део “Алхемичара” је начин на који плагира и уједно банализује ауторе који су му претходили: од античких писаца попут Лукијана или Апулеја, преко суфи песника попут Румија, па све до Борхеса… Прави пример који би објаснио сву испразност Коељовог “Алхемичара” управо је роман античког писца Апулеја “Златног магарца.” То је такође роман о духовној потрази, који је инспирисан Лукијановим једноставнијим делом “Лукије или магарац.” Међутим, Апулеј није никакав плагијатор и банализатори попут Коеља – напротив, он је неко ко је развио и обогатио основни наратив на који се ослања.

Оно што је Коељо урадио у “Алхемичару,” било је потпуно супротно: покупио је бисере древне мудрости које је побацао у блато и муљ испразних фраза и неутемељеног оптимизма познатог као “закон привлачења,” погубне self help идеологије, која прославља просечност и храни псеудоинтелектуалну сујету просечних конзумената псеудоспиритуалних полуфабриката.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *