Чему да се надамо

Пошаље ми недавно пријатељ видео запис са свадбе своје сестре. Свадба је прослављена у ресторану смештеном у једном од београдских предграђа. Младожења је рођен у Крагујевцу, а млада  је пореклом из Бенковца. Леп спој, муж из Шумадије, земље устаника, а супруга из српског Бенковца где је још у XVI веку у време митрополита Аксентија освештана православна црква.

Што би рекао покојни Балашевић „свадба је била ко свадба и шта да се прича …“. Велика већина млади људи, весеље уз песму и игру. Мени најзанимљивије као човеку у годинама је било да видим која се то музика свира и шта се пева у модерним временима. Опште весеље и еуфорија уз играње на асталима је настала када је кренула песма „Шоте мори шоте“. Касније је стигао и национални део где су млади загрљени (пијани наравно што је сасвим у реду) у глас запевали: „Нема нама Крцун капетана“, а све дижући три прста у вис.

Како то да млади Срби певају песму Шоте Галице која је уз ту исту музику живе запалила седморо српске деце чобана, а са друге стране певају заносно о Слободану Пенезићу једном од највећих убица Срба у братоубилачком Другом рату. Што би у Црној Гори рекли, Шоти и Крцуну нису руке крваве од невине српске крви до лаката, него до рамена.

Разлоге овој нашој несрећи искључиво видим у колапсу просвете и образовања на једној страни и експлозији примитивизма у медији. Када се ово споји добили смо младе генерације које о својој Вери, историји, традицији, уметности …  немају чак ни најосновнија знања.

Нажалост како сада ствари стоје тешко да ће нешто у скорије време да се поправи, чак и супротно иде све на горе. Деца су у школама све бахатија и распуштенија, а програми на таблоидним телевизијама и текстови у назови новинама све примитивнији, да се упитамо само, а може ли горе или смо дно дотакли.

Побијеним српчићима од одметнице Шоте је била постављена спомен плоча, а који су комунисти склонили због братства и јединства. За покојног Крцуна постоји легенда да су под дрветом у које му све ваљда закуцао ауто било покопано неколико младића које је својом руком ликвидирао, казна Божија.  

Аутор: Предраг Вучинић

Борба за Веру

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *