Artifekti sudbine

Za Torinski pokrov se kaže, da je čudesno platno sa utisnutom predstavom lika Isusa Hristosa u trenutku njegove smrti. Iako su ugljenički testovi iz 1988. godine pokazali da je pokrov nastao u kasnom srednjem veku ili pak u ranoj Renesansi.

Torinski pokrov viđen u negativnu prikazuje izmučeno telo od rana nastalih bičevanjem raspećem. Otisak Isusove krvi za verujuće ljude nije obična krv, već krv Spasitelja i Iskupitelja. Za neke istraživače Torinski pokrov izgleda kao fotografija.

Oni smatraju da je korišćenjem kamere opskure, hemikalijama natopljenim platnom i tretirano supstancama, Torinski pokrov nastao u XV veku. Čovek koji je po njihovoj teoriji napravio Torinski pokrov je bio niko drugi do Majstor Leonardo da Vinči.

Leonardo je zapravo na platnu utisnuo svoj lik. Za Leonarda se zna da je bio Johanit, jer je smatrao da je Sveti Jovan Krstitelj bio Sveštenički Mesija, ili ko-Mesija sa Isusom, koji je bio Kraljevski Mesija. Torinski pokrov stoga prenosi jednu skrivenu poruku, kao i druga dela Leonarda da Vinčija. Po ovoj teoriji, telo na pokrovu pripada raspetom čoveku, a glava Leonardu.

Na pokrovu postoji tanka linija koja odvaja glavu od tela, pa se čini da je Leonardo namerno ostavio poruku onima koji će umeti da je protumače. Tragovi sa Torinskog pokrova ukazuju na ‘’odrubljenu glavu’’, što je tema prisutna i skriveno ukodirana na mnogim Leonardovim slikama. Leonardo sugeriše na Hristovog preteču, Svetog Jovana Krstitelja. Da Vinči je navodno stvorio mistični lik na pokrovu procesom ‘’alhemijskog štampanja’’, tj. primitivnom tehnikom fotografisanja.

Torinski pokrov, samo ime kaže, danas se čuva u katedrali Svetog Jovana Krstitelja u Torinu, u bogomolji posvećenoj svecu tako dragom Templarima. Čak i danas platno u kome je bilo uvijeno telo Isusa Hristosa nakom raspeća produbljuje vekovnu misteriju i predmet je mnogih kontraverzi.

Pre Torina, platno je jedno vreme čuvano u kapeli u Šamberiju, prestonici regiona Savoja, i 1532. godine je oštećeno u požaru. Godine 1578. po nalogu Emanuel Filibera, pokrov je iz Šamberija prenet u Torino. Kao što je bio opčinjen Kopljem Sudbine, Adolf Hitler je takođe pokazivao interesovanje i za Torinski pokrov, i postojala je priča da je želeo da ga prenese u Nemačku.

Legenda kaže, da je pokrov u tajnosti odnet iz Judeje između 30. i 33. g.p.n.e i čuvan u Edesi u Turskoj. Zatim je prenet u Konstantinopolj gde ostaje sve do pada Konstantinopolja pod Osmansko carstvo. Druga teorija kaže, 1204. godine Krstaši opsedaju Konstantinoplj, pa je pokrov morao da bude prenet u Atinu gde je ostao do 1225. godine.

Neki istraživači su mišljenja, da su Templari upravo tada uspeli da dođu u posed ove relikvije, zajedno sa glavom Svetog Jovana Krstitelja. Prvo javno prikazivanje pokrova odigralo se u Francuskoj, 1353. godine, kada je izložen u crkvi u Lireju. Svetu plaštanicu ili pokrov, crkvi u Lireju je poklonio vitez Žofri de Šarnej, kao Isusov autentični pogrebni pokrov. Godine 1418. nakon što je stogodišnji rat pretio da se približi i crkvi u Lireju, Žofrejova unuka, Margaret de Šarnej i njen suprug, ponudili su da sakriju pokrov u svom zamku, obećavši da će ga vratiti kada se uspostavi mir. To nikada nisu učinili.

Margeret je porkov iskoristila u svoju korist, organizujući turneju na kojoj je nosila i javno prikazivala pokrov. Godine 1453. je prodala pokrov u zamenu za dva zamka kraljevskoj kući Savoj, koja je vladala delovima današnje Francuske, Italije i Švajcarske. Godine 1502. porodica Savoj je postavila pokrov u Sen Šapel. Nakon požara s početka priče, pokrov je konačno prenet u Torino, gde se i danas nalazi. Godine 1983. bivši kralj Umberto II je ostavio pokrov papi Jovanu Pavlu.

Drugi autori knjiga na temu Templara i Slobodnog zidarstva, veruju da, nakon dugog istraživanja, lik na Torinskom pokrovu jeste poslednji veliki majstor templarskog Reda – Žak de Mole. Kralj Filip Lepi nije se ustručavao da naredi Vilijamu Imbertu, glavnom Inkvizitoru u Francuskoj, i njegovim ‘’vrlo uvežbanim’’ Inkvizitorima, da primene ‘’sva sredstva’’ kako bi od Žaka de Molea uspeli da izvuku priznanje za lažne optužbe protiv njega i samog Reda. Osim što su primenili najbrutalnije metode, Žaka de Molea je čekalo poslenje iskušenje – razapinjanje. Imbert je namerno želeo da Žak de Mole prođe muke kakve je prošao Isus Hristos, zbog navodnih templarskih obreda u kojima su pljuvali na krst. Mučitelji su želeli da preživi, pa su mu muke produžili koliko god su mogli. Najverovatnije su ga prikucali na neki drveni okvir ili vrata, tako, da bol bude nepodnošljiv.

‘’Metoda’’ kojom je razapet bila je takva, da izgubi minimum krvi, da ostane pri svesti, ali da trpi užasne muke. Bila je nedelja, 15. oktobar 1307. godine kada je skinut sa krsta, da bi Inkvizitorima dao svoje prvo usmeno priznanje, izdejstvovano neviđenom torturom. Priznao im je ono što su želeli da čuju, kako bi produžio svoje dane misleći da će se papa smilovati i urgirati kod Filipa Lepog da su optužbe lažne i isfabrikovane, kako bi se on domogao njihovog blaga. Kasnije je uvideo da su ga obmanuli, pa je stoga tog 18. marta 1314. godine opovrgao sva svoja priznanja, govoreći pred okupljenom masom da je Red nevin po svim tačkama optužnice.

Vreme mučenja Žaka de Molea odgovara nastanka pokrova koje je utvrđeno uz pomoć ugljenika uzetog sa vlakna. Slika sa pokrova ukazuje, da je osoba još uvek bila živa kada je umotana. Zna se da je Mole kasnije pokazao svoje rane. Porodica Šarnej je tako sačuvala platno u koje je bio umotan veliki Templar. Da su crkveni oci saznali da je Mole nekim čudom ostavio sliku svog mučeništva na platno, užasnula bi ih i uzdrmala, jer bi to stvorilo novi kult o čoveku koji je nevino postradao; znajući da su Templari uprkos svemu, u velikom delu naroda još uvek uživali status hrabrih hrišćanskih vitezova. Nećemo ulaziti u to, da li su ove teorije tačne ili ne, legenda o pokrovu je opstala kroz vekove. Ali, ovoj priči treba dodati još jednu, i to onu koja povezuje pokrov i Srbiju.

Priča kaže, da se vizantijski carica Marija Margareta nakon pada Konstantinopolja, za vreme Četvrtog krstaškog pohoda, sklonila u Srbiju, kod svojih anžujskih rođaka. Iako je cilj krstša bio Islamski Egipat, oni su na nagovor Mlečana napali hrišćansku Vizantiju. Marija Margareta je sa sobom nosila i svetu plaštanicu, pokrov. Pokrov se nalazio u Srbiji sve do 1274. godine, kada ga je kralj Dragutin poklonio ugarskim Anžujcima.

Misteriji pokrova treba dodati i fresku Belog Anđela oslikanu u manastiru Mileševa. Beli Anđeo upravo pokazuje na Hristov pokrov. Takođe, ova freska ima još jedan dodatni tajni element koji ovde nećemo otkrivati.

Srbija je čuvar artefakta sudbine važnih za istoriju čovečanstva ali i hrišćanstva. Zar ne kaže legenda, da je Zavetni kovčeg neko vreme čuvan u manastiru Kovilj, i da ga je sa sobom iz Francuske poneo preživeli Templar Majstor Antoan.

Kakve tajne poruke sobom nose freske Plavog Anđela, Ćelavog Isusa i još mnoge druge iz srpskih svetinja…

Čuvari Artefakta Sudbine ih prenose kroz vreme…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *