Dejvid Finčer – “The Killer”

Možda mu se ona ne sviđa, ali Dejvid Finčer ima određenu reputaciju. Ona potiče još iz dana filma Sedam — čak i pre. Zloglasno je zahtevan, i traži od svojih glumaca da rade beskonačna ponavljanja kadrova. Broj je ponekad i trocifren. Priča se da Džejk Gilenhal još ima traume od toga.

U (Finčerovom, prim. prev.) najnovijem filmu Ubica (The Killer) Majkl Fasbender tumači pedantnog ubicu koji je opsednut svakim… pojedinačnim… detaljem. On je, kao i režiser njegovog filma, iscrpan. Iscrpljujuće. Dane će utrošiti na posao. Propoveda o vrlini strpljenja kao self-help snimak koji je ponanavlja iznova i iznova. Zvuči vam poznato? Neki kritičari misle isto, otkrivajući dašak samokritičnosti u vazduhu.

Ovo se čini kao potpuno razumno i legitimno zapažanje. Ali da li Finčer vidi paralelu? „Ne“, kaže on. „Ali mogu da razumem zašto slaboumni…” Zaustavlja se uz smeh da ne bi završio rečenicu. Možda je smekšao.

Na mnogo načina, Ubica je prirodno okruženje za ovog maestru sablasnog, koji je većini najpoznatiji po svojim groznijim trilerima — ne samo po filmu Sedam, remek-delu Zodijak o ubistvima koja nisu na vreme rešena i Netfliksovoj psihodrami Mindhunter od koje se prerano odustalo. (Oh, i po krvavom malom filmu iz 90-ih pod nazivom Borilački klub.)

Pa ipak, ovo je naglo skretanje ulevo u odnosu na njegov poslednji dugometražni film Mank, duboko lične biografije filma Građanin Kejn, koju je napisao njegov otac Džek, koji je preminuo 2003. „Uvek sam voleo B-filmove,” kaže Finčer o svom prelasku na ovu relativno uzdržanu žanrovsku vežbu. „A Borilački klub i Soba za paniku, otkud to? Ne znam, na neki način to je ono gde te interesovanja odvedu. I provodim dosta vremena radeći na tri ili četiri stvari od kojih završim samo jednu.”

Rezultat je izvanredan film o osveti koji se može opet pogledati, morbidan i zajedljiv i zločesto smešan, od čega ovo poslednje nije ni izbliza dovoljno istaknuto u prvim novinskim tekstovima o filmu. Zamislite Džona Vika, kada bi Kijanu Rivs bio sociopata sa strašću za šešire, Amazon i nehotično ksenofobičnim pošalicama o Nemcima. Oh, i koji voli The Smiths. Naročito pesmu “How soon is now”.

U hotelskoj sobi jednog od poslednjih sunčanih dana u oktobru, Finčer je za GQ pričao o Ubici, o tome šta oseća povodom veštačke inteligencije, i zašto bi jedan od njegovih (mnogih) odbačenih projekata “mnogo” ličio na seriju The Last of Us.

Odgledao sam Borilački klub sinoć.

Dejvid Finčer: Nisam ga gledao 20 godina. I ne želim.

Da li imate odbojnost prema gledanju svojih starih filmova?

Ne – da. To je kao da gledaš slike iz osnovne škole, ili tako nešto. “Da, bio sam tamo.”

Za Ubicu ste uspeli da ugrabite Majkla Fasbendera van sezone, zar ne?

Da, mora tako. Ne znam da li je bilo teško. Mislim da smo morali da žurimo sa nekoliko stvari, jer smo imali rok od pet i po meseci, a to je bio raspored od 80 dana jer je bilo mnogo putovanja. Dakle, trebao nam je Venov dijagram za to kada je dostupan, kada možemo da organizujemo produkciju i kada nije sezona uragana.

Da li je Erik [Meseršmit, snimatelj filma Ubica] tada znao da će snimati Ferari?

Ne. (Smeje se.) Iskreno, ne mogu da se setim da li su ikada razgovarali o tome, možda u nekom trenutku.

Zašto baš The Smiths kao muzika za meditaciju u Ubici?

Uvek sam znao da želim da upotrebim “How soon is now”, jer volim gitaru. I svidela mi se ideja da neko kaže: „Ono što Džoni Mar (gitarista i tekstopisac grupe The Smiths, prim. prev.) ovde radi jeste moja meditacija”. Samo sam mislio da je zabavno. Ali prvobitno smo imali ceo soundtrack koji je bio Joy Division, Siouxsie and the Banshees, pravi pre-goth. Bilo je stvarno kul i zanimljivo, ali stalno se pitate: „Jel’ on muzički kritičar?“

Ali kako smo odmicali dalje, saznali smo da su prava na pesme podeljena između dve ili tri strane koje više ne govore međusobno, i bla, bla, bla. I svaki put kada bi neka pesma otpala, zamenili bismo je sa The Smiths„This Charming Man“ i tako dalje. Svaki put kada bismo uzeli The Smiths, to bi bilo zajedljivo i sirovo. Trent [Reznor] je bio veliki deo svega ovoga: stalno smo razmišljali, šta želimo da kažemo o ovom tipu?

Sviđa mi se ideja o tipu koji pravi mikstejp kada ide da ubija ljude. Ali ako imamo sve ove različite muzičke uticaje, da li propuštamo priliku da vidimo izbliza ovog tipa? Tako su The Smiths postali neka vrsta vitraža za uvid u tog tipa.

Da li je bio budžetski izazovno dobiti takav katalog?

Pa, neću reći da je bilo jeftino. Ali ne bi ni trebalo da bude. To je veliki deo opusa.

Da li ste morali da dobijete dozvolu od nekih komercijalnih brendova koji se pojavljuju u filmu: Amazon, WeWork, McDonalds?

Amazon nam je dao taj Amazonov „zid“ i bili su sjajni po tom pitanju. Snimali smo u Čikagu, i zamolili smo ih da povuku jedan. Bio je to Amazon kiosk za dostavu koji se nalazio pored parka, ili tako nešto. Pa smo ušli.

Komercijalni elementi bili su Endijeve [Kevin Voker, scenarista filma] uvrnute interpretacije savremenog ubice. Uglavnom se radilo o tome kako da ga prikažemo kako koristi što više današnjih usluga i tehnologija, zbog čega bi bilo uverljivo da neko kaže: “Pa ne znam, mislim da nijedan tip nije bio ovde, ne sećam se da sam nekoga video…”

Nisam ni znao da postoji McDonalds u Parizu u kojem imate malu prodavnicu u kojoj možete da kupite ajfon. A WeWork prostor… više nije u izgradnji.

Mimo Ubice, zanimaju me vaša razmišljanja – budući da među prvima prihvatate nove filmske tehnologije – o veštačkoj inteligenciji.

Mislim da je AI zaista moćno sredstvo. A što se mene tiče, nisam čuo AI verziju Bitlsa koja bi mogla da se uporedi sa pesmom „Eleanor Rigby“. Dakle, sve dok mi neko ne pusti AI pesmu koja će me oboriti s nogu… možda smo za sada dotle stigli, i možda ću za godinu dana morati da povučem svoje reči, ali mislim da je na kraju krajeva ono na šta reagujemo u poeziji, pisanju, pesmama i fotografiji lični stav. Stvar koja sve to čini…

Ljudskim.

Da.

Možda je malo banalno tako to reći.

Pa, imam prijatelje koji su geniji za fotografiju i koji se igraju veštačkom inteligencijom. I ako pogledate, to uvek izgleda kao nekakva jeftina verzija Rodžera Dikinsa. I razumem od čega AI uzima kako mi sve to napravio.

Ali video sam i kratke filmove koje prave ljudi koji prihvataju sve ono neefikasno i plastično u vezi sa veštačkom inteligencijom, i snimili su kratke filmove koji su zaista dirljivi, topli i zanimljivi, ali očigledno je da je to AI. Do trenutka do kojeg mi neko ne pokaže nešto zbog čega ću reći — [udara se po grudima] — „O moj Bože, to mi slama srce“, a oni kažu: „Oh, pa, kako se ispostavilo, ovo je neko pričao u mikrofon, pa je od toga ispao ovakav film”, to me ne brine toliko.

Što se tiče glumaca… gledajte, imali smo nekoliko dijaloga u Ubici koje smo ponavljali, a nismo mogli da ih izvedemo kako treba sa Majklom, pa ih je on izgovorio u ajfon, u okruženju koje nije bilo pogodno za snimanje glasa, a mogli smo da to uzmemo i obradimo uz pomoć sati i sati snimljenog glasa, i da ga izbacimo tako da bude čisto, da bude muzika njegovog glasa. I to je neverovatno zgodno imati.

Na kraju, veliki sam obožavalac originalne knjige (po kojoj je snimljen film prim. prev.), pa moram da vas pitam o vašim idejama za odbačeni nastavak filma World War Z.

Pa, bio je pomalo kao The Last of Us. Drago mi je što nismo uradili ono što smo radili, jer The Last of Us ima mnogo više pokrića da istraži te iste stvari. U našoj špici, imali smo malog parazita… oni su ga iskoristili u svojoj uvodnoj sekvenci, u onom divnom uvodu sa Dikom Kavetom, u tok-šou emisiji u stilu Dejvida Frosta.

Da li je to trebalo da bude vernija adaptacija originalne knjige?

Ne, ne. Ali o tome se priča.

Tekst: Jack King

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *