Dimitrije Mitrinović: Treća sila

Šta je Treća Sila? Da li je to stvarna sila? Šta su onda prva i druga sila?

Prva Sila, po svom dejstvu, jeste sila kontinuiteta, opšta težnja da sve ostane onakvo kakvo jeste. Druga Sila — podjednako dejstvujuća — jeste nastojanje da se nešto promeni. U ljudskoj istoriji ove težnje su istorijske sile. Želja da se nešto izmeni obično se javljala u vidu pobune protiv celine. I ovaj ovako ekstreman čin uvek je izazivao podjednako ekstremnu reakciju od strane društva koje nije pristajalo na bilo kakvu vrstu promene, osim nekih delimičnih reformi koje ne sadrže suštinske izmene.

Ako okolnosti primoraju neki organ ili funkcije u ljudskom organizmu na pojačanu aktivnost, sve ostale funkcije su time podstaknute na izuzetan napor, dok se ne uspostavi ravnoteža. Ljudsko telo deluje u skladu sa Trećom Silom. Ono niti odbacuje, niti zapostavlja, niti samo »podnosi« uznemiravanje koje ga potresa. Ono se kao celina prilagođava novoj potrebi na koju ukazuje uznemireni organ. Treća Sila je, dakle, međusobni odnos delova i funkcija u dejstvu. To je sila koja u praksi prevazilazi naizgled nepomirljive sile kontinuiteta i promene. To je zbog toga što se onda ne suprotstavlja kao sila prema drugoj jednakoj sili, ne izaziva protiv sebe suprotnu silu jednaku sebi.

Čovekove su potrebe instinktivne, emocionalne ili intelektualne. Ljudska istorija je beleženje revolucija koje su nastojale da zadovolje jednu od ovih potreba. Ali, čovek još nije shvatio da svaka suštinska promena u jednoj funkciji menja čitav društveni organizam i da se i svi drugi centri i funkcije moraju prilagoditi novom iskustvu. Ako se ne zadovolji ova potreba celine, potreba da se prilagođava razvoju svojih delova, nastaje reakcija, i ono što je moglo biti potpun stvaralački preobražaj celine biva samo neznatna modifikacija. Toliko je energije straćeno zbog ovog neuspelog prilagođavanja, da je čovečanstvo postalo gotovo iscrpljeno i obeshrabreno neznatnošću rezultata svojih napora. Ova obeshrabrenost vidi se po sadašnjem shvatanju istorije kao niza cikcak revolucaja i otkrovenja (društveni efekat je manjeviše isti). Te revolucije ili otkrovenja nastaju u trenutku kada treba da zadovolje bilo ekonomske, bilo emocionalne ili intelektualne neposredne potrebe. Ljudski entuzijazam povremeno biva upravljen u jednom pravcu. Kad taj entuzijazam dostigne izvestan stepen, nastaje praznina koja se mora popuniti, i koja i biva popunjena, taj cikcak proces naziva se progresom.

Ali pojam progresa nije organski pojam i doista nije podesan da opiše istorijski proces. Čovek ne napre duje kroz život — to jest, on ne ide sve dalje i dalje u istom pravcu. On postaje tokom vremena sve sposobniji i sposobniji, da razvije one mogućnosti koje oduvek nosi u sebi kao nasledne osobine.

Čovek postaje sve svesniji raznovrsnosti svojih potreba. Zašto ih osećamo kao potrebe? Zato što proističu iz mogućnosti — mogućnosti jesu one pokretačke, imperativne sile, koje se po zakonu bitisanja moraju zadovoljiti.

Pojedinci se sve više i više poistovećuju sa osobenim potrebama i željama. Religiozno biće u čoveku, razdraženo mehanističkom interpretacijom života prožetog naukom, postaje fanatično. Čovek-naučnik zgađen religioznim fanatičkim potcenjivanjem ljudskog razuma, sve više i više učvršćuje veru u svoj intelektualizam. Čovek-umetnik, zgranut nemaštovitošću prve dvojice, bogolikog čovekovog svojstva, povlači se u osamu i učmalost. I tako dalje.

Čovekove društvene potrebe su u istom neprestanom sukobu. Demokrata naglašava svoj individualitet s upornošću koja je toliko neodgovorna koliko i tvrdoglava. Iz toga se rađa predstava kolektivizma — zamisao po kojoj individualno ljudsko biće svoju funkciju u društvu treba da ustupi društvenom biću. Vrednost ličnosti se određuje jedino po tome što ona može da pruži. Prva reakcija na liberalnu kapitalističku neodgovornost uobličava se kao mnogo opasniji kolektivizam, zasnovan na hijerarhiji. Ali i te su potrebe izražene u izjednačenju ličnosti s društvenom funkcijom, kolektivizam i hijerarhija ljudske su potrebe — vrednosti sve bitne za ljudsko zadovoljenje. Svaki ljudski pokušaj da zadovolji samo jednu između svojih potreba mora izazvati reakciju radi zadovoljenja zapostavljenih potreba.

To postaje još ozbiljnije zbog toga što su razmere takvih pokušaja velike, a budući da su ljudi danas tesno međusobno povezani, posledice svakog napora da se jedna od ovih vrednosti uzdigne do isključenja drugih bivaju dalekosežne.

Ništa nam ne bi bilo uskraćeno i sve bi ljudske ekonomske potrebe bile zadovoljene da nije sukoba koje sada razmatramo. Sve što se uskraćuje pojedincu ili zajednici biva uskraćeno voljom drugih pojedinaca i njihovih zajednica. Dokle god je sila jedini odgovor koji imamo kad nam se ne dopada slobodna volja drugih, dotle će i napetost rasti do vrhunca i postojati pogubna po ljude. Laissez-faire liberalizam — neodgovorni individualizam kapitalizma, zasnovan je na iluziji da pojedince vezuju jedino zakoni, dok su u ekonomskom i kulturnom pogledu slobodni. Postaje jasno da pojedinac nije sam sebi dovoljan ni u ekonomskom ni u kulturnom smislu.

Javlja se, zatim, još jedno prolazno otkrovenje, još jedna ljudska iluzija — iluzija da bez obzira što je pojedinac zavisan od zajednice ekonomski i duhovno kao i pravno, teritorije, zajednice, rase ili narodi, ipak mogu biti sami sebi dovoljni. Ova je iluzija još opasnija samim tim što je jedan narod moćniji od pojedinca i što je u stanju da razvije veću razornu moć, kako fizičku tako i duhovnu.

Seme razaranja i osvete će proklijati uvek kad se zanemari bilo jedna suštinska potreba, bilo čitava oblast ljudskog sveta. Reakcija će nastupiti posle svake akcije koja je delimična, bilo u duhovnom bilo u fizičkom pogledu.

Osećanje celovitosti je istinska ljudska intuicija. To je sama razumnost. To je oduvek bilo obeležje genija. Veliki čovek upotrebljava čitav svoj um, a ne samo intelekt kao njegov deo čija je uloga da raščlanjuje. Ali običnog čoveka ne moraju i ne smeju da opsene intelektualci, ma kako mu logično oni dokazivali da su ti sukobi između delova i funkcija u nama i u svetu nerešivi. Ma koliko oni bili u teoriji neusaglašljivi, zdrav razum nas uči da se mogu uskladiti i da se stalno usklađuju u životu. Život je pun protivurečnosti, ali mi, ipak, živimo.

Treća Sila, kao filosofski sistem, jeste onaj sistem u kome su i teorije i činjenice razvrstane prema četiri moguća organska gledišta: gledište volje osećanja, misli i same svesti. Naše iskustvo o svetu u kome živimo, i sve ono što hoćemo, osećamo, mislimo i činimo, modifikovano je tome da li dopuštamo jednom ili drugom od ovih centara da preovladaju i da interpretiraju ostale. Sve filosofije, religije — sva shvatanja koja postoje — mogu se tako razvrstati i tako staviti u kontekst potpunog Čovekovog iskustva. Filosofije, od kojih se nijedna nije pokazala kao potpuno tačna i konačna, protivreče jedna drugoj, kao što volja protivreči našim osećanjima, a naša osećanja našoj misli. Bez obzira na ove protivrečnosti, mi postupamo na svoj način, a Čovek će biti u stanju da u istorijskom smislu postupa svesno kao što postupa pojedinac tek onda kada se toliko usavrši da može da ovlada strukturom i procesom i organskom povezanošću svog znanja. Treća Sila je sila same Ličnosti. To je ona unutrašnja sila koja je u stanju, pomoću svoje svesne slobodne volje, da odredi pravu vrednost suprotnih sila izvan sebe. To je potreba za celovitošću, što predstavlja najdublju ljudsku težnju, koju logika ne može da objasni i koja se ne može meriti. To je dinamički intenzitet ličnog iskustva, moć da se iskoriste mogućnosti, da se stvore novi oblici koji odgovaraju sadašnjim činjenicama i budućim potrebama.

Jedino Trećom Silom, osećanjem celovitosti, lič , nost i funkcija mogu da budu istinski skladno povezani. Čovek nije slobodna ličnost u smislu nevezanosti — niti je on samo funkcija.

Cilj Treće Sile je funkcionalni poredak Čoveka kolektivni i individualni, radi oslobođenja ličnosti. Sve klasifikacije odnosa ličnosti i ljudske rase su nepotpune. Urođena pripadnost čoveka svojoj rasi i kulturi sa svoje strane utiče na nepotpunost čovekovog znanja o sebi. Ove razlike ne utiču na zadovoljavanje čovekovih materijalnih potreba i ne bi ih trebalo zbrisati. Dalje evolutivne diferencijacije čoveka biće zamenjene diferencijacijom individualnih tipova koje široko predstavljaju postojeće rase i kulture.

Za duhovni opstanak pojedinaca i tipova isto su toliko bitne i različitosti, kao što im je radi materijalnog opstanka bitno uočavanje zajedničkih potreba. Ali ljudi tek u procesu sažimanja napora radi zadovoljavanja ukupnih materijalnih i društvenih potreba postaju svesni postojećih razlika i počinju da ih procenjuju. Taj se proces mora najzad svesno dovesti do kraja. Ličnost, živo iskustvo celovitosti i različitosti, mora biti oslobođena pomoću zajedničkog napora da se zadovolje sve zajedničke potrebe društvenog funkcionisanja u društvenoj Državi. Sloboda je moć koja se stiče udovoljavanjem potreba. Kad se ljudi ne udružuju pod pritiskom vlasti pojedinca ili neke zajednice, već zato što ih sam život upućuje na to da zajednički zadovoljavaju svoje potrebe, onda su oni u stanju da slobodno sarađuju i tamo gde inače ne bi bili upućeni jedan na drugog.

Postoje tri glavne potrebe za potpun društveni život:

      1) Egzistencija, a to je opstanak, koja zavisi od pokoravanja zakonima prirode.

      2) Civilizacija, a to je sigurnost, koja zavisi od uvažavanja volje drugih.

      3) Kultura, a to je duhovno zdravlje, koje zavisi od toga da li se prihvataju standardi (moralne norme) uzvišeniji od volje svih pojedinaca.

Da bi ove tri primarne potrebe bile zadovoljene u društvenoj Državi, ona mora imati tri primarne funkcije: ekonomsku, koja bi bila odgovorna za proizvodnju; civilnu, koja bi uređivala unutrašnje (narodne) poslove i političke (međunarodne) poslove, i kulturnu, koja bi se starala o zdravlju, obrazovanju i duhovnom blagostanju pojedinca. Svaka administrativna oblast imala bi svoje predstavničke domove i vezivala bi se po administrativnoj liniji sa vladom koja bi bila sastavljena od predstavnika svih triju administrativnih oblasti, a po društvenoj svaka ova oblast društvene funkcije imala bi svoje predstavničke domove koji bi po administrativnoj liniji bili povezani sa vladom sastavljenom od predstavnika sva tri doma, a po društvenoj liniji sa senatom u kome ne moraju biti zastupljeni predstavnici nijednog od domova, nego zastupnici građana u opštem smislu.

Svaki od ova tri doma bio bi povezan sa odgovarajućim domovima drugih društvenih država, i na taj način bi se obrazovala ekonomska, politička i kulturna federacija kao svetski poredak koji se zasniva na tri primarne funkcije Svetske Države Novog Poretka.

Bez svetskog poretka nema trajne sigurnosti ličnosti, pa prema tome ni slobode ličnosti. Bez slobode ličnosti, ma kako dobro bio uređen, ljudski život je besmislen.

Organizacija na širem planu je već činjenica. Ona će nositi u sebi opasnost sve dok pojedinac ne bude shvatio da je ustrojenje sveopšteg poretka neophodno za opstanak, zbog toga što ljudi sada postaju potpuno zavisni jedan od drugog. Saradnja samo nekih delova celine je opasan poduhvat. Udruživanje pojedinaca, trgovine, naroda radi delimičnih ciljeva pokazuje se nefunkcionalno iz istih razloga s kojih nije dalo rezultata ni udruživanje nekih naroda radi kolektivne sigurnosti od drugih naroda. Ujediniti bilo koji broj delova protiv celine je samoubilački akt. Dovoljno je da samo jedna oblast, klasa ili narod ostanu neuključeni pa da se svezemaljski poredak razori. Rase, narodi, oblasti, radinosti i profesije — svi oblici ljudskog udruživanja koji doprinose celini — imaju funkcionalnu vrednost u celini, ali predstavljaju stvarnu opasnost po celinu ako ona nije obrazovana baš u saradnji sa njima kao funkcijama.

Cilj Treće Sile je novi poredak čoveka. Novi poredak čoveka se ne može uspostaviti putem prinude, niti se on može pojaviti sam od sebe. Novom poretku čoveka neće se opirati samo ekstremisti koji, mada pogrešno, streme drugačijem poretku, nego i oni koji će, u ime nepristrasnosti, ostati pasivni, lukavo računajući da će, zahvaljujući međusobnom istrebljenju pristalica i protivnika novog poretka, sačuvati 8Šš dio sopstvenog mediokritetstva. Negativistička mudrost beznadežnika, mudrost koju omladina intuitivno odbacuje, mora se pozvati na obračun u ime ljudskog dostojanstva. Lukava propaganda pasivne nepristrasnosti je isto tako efektivna, a čak i duhovno razornija, od violentne propagande partijskih pristalica. Oguglalost pasivne nepristrasnosti raspaljuje ekstremiste. Hipokrizija pasivne nepristrasnosti zavodi običnog čoveka ubeđujući ga da je nemešanje uzvišenije ljudsko postupanje od strasne akcije.

Treća Sila je aktivna nepristrasnost. Akcija koja će stvoriti novi poredak čoveka nije ni partijskog tipa, ni jednostrana, već sveobuhvatna i celovita. Inicijativa za ovakvo delovanje mora doći iz čista srca. Da bi se privukla pažnju onih koji su upleteni u žestoke sukobe i produbilo osećanje sopstvene ljudske odgovornosti kod inertnih i neutralnih, potrebna je prodorna i usaglašena akcija.

Postići takvo prodorno nepristrasno stanje, dejstvovanje Treće sile, nikada do sada nije bilo mogućno. Svetski poredak nije bio mogućan do sada. On čak nije bio ni potreban da bi najbolje preživelo. Veliki materijalni i kulturni razvoji su se odigravali relativno nezavisno od onoga što se istovremeno događalo na drugim tačkama globusa. Civilizacije su cvetale stotinama i hiljadama godina dovoljne same sebi. Okušavani su ljudski poretci svih vrsta. Nemoguće je vratiti se na bilo koje od ovih istorijskih ljudskih rešenja na materijalnoj osnovici na kojoj su se oni zasnivali. Ali sve što je vrednost po sebi, ma kada bila stvorena, sva rešenja kraljevafilosofa koja nisu imale sreću da budu primenjena, čak ni najdragocenija težnja čovečanstva, samo hrišćanstvo — sve će to biti mogućno tehnički i duhovno izvesti onda kad Čovek, što će reći pojedinci, ljudi i žene, shvate da ovi istorijski pokušaji nisu bili neuspesi, nego duhovna iskustva koja su ga pripremala — ne za trenutak kad će biti dostignuta ova ili ona težnja — već za trenutak kad će svi čovekovi snovi biti doslovno ostvarljivi.

Potrebna je nova i nejednostrana akcija, humana, akcija koja bi obuhvatila sve ljudsko u normalnom čoveku za normalnog čoveka. Običan čovek, zbunjen prirodom sukoba koji razjedinjuju društveni život i obhrvan njihovim dalekosežnim posledicama, ne treba više da se oseća obeshrabren.

Novi činilac nije novi element koji ranije nije postojao. To je u stvari uočavanje činjenice. Činjenice da budućnost ličnosti zavisi od ljudske rase, a da budućnost ljudske rase zavisi od ličnosti. Primarne potrebe pojedinca moraju biti primarne potrebe društava i ljudske rase. Ljudski život može i mora biti funkcionalno uređen tako da zadovolji ove potrebe. Iz samog nastojanja pojedinaca da se svet učini podesnim za čovečanstvo nastaće i ljudske norme.

TREĆA SILA. — Renaissance Bulletin, 1966, No. 10, str. 611. Interna publikacija društva The New Atlantis Foundation , Ričmond, Sari — Velika Britanija, leto 1966. Načinjeno prema neautorizovanim beleškama Vinifred Gordon Frejzer (Fraser) iz razgovora sa Mitrinovićem, vođenim najverovatnije u poslednjim godinama njegovog života (1948— 1953), kada se, zbog narušenog zdravlja, iz Londona preselio u Norfolk Lodž (Norfolk Lodge) u Ričmondu. U prevodu Gordane Mitrinović Omčikus objavljeno u Delu, 1988, XXXIV, 910, str. 246-52.

Bi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *