Ego

Po rečima Sigmunda Frojda, ljudska ličnost se sastoji iz tri elementa, koja su poznata kao Id, Ego i Superego:

Id

Id (ono) predstavlja iskonski aspekt ličnosti i odnosi se na sadržaj sklopa ličnosti sa kojim se osoba rađa, uključujući instinkte. On funkcioniše po principu prijatnosti i teži neposrednom zadovoljavanju svih želja i potreba. Ako ove potrebe nisu odmah zadovoljene, rezultat je stanje anksioznosti i napetosti.

Mi kao deca imamo određene potrebe da isprobavamo granice I biramo to kao primarni zadatak. Na našim roditeljima I okruženju stoji zadatak da se vaspitanjem I usmeravanjem taj poriv dovede na minimum, odnosno da se racionalizacijom potrbena dovede do granica razumnog. Ukoliko se u tome ne uspe, osoba u kasnijim godinama kod sebe ne razvija osećaj empatije ka drugima, već se sve vezuje za potrebe te osobe.

Ego

Ego (ja) se razvija iz Ida i posredstvom sekundarnih procesa nastoji da zadovolji njegove porive, ali uzimajući u obzir zahteve koje nameće stvarnost i procenu mogućih posledica koje mogu da nastanu iz izvršene radnje. On takođe prazni i olakšava tenziju koju stvaraju nedozvoljeni impulsi kroz sekundarni proces, u kome pokušava da pronađe objekat u stvarnom svetu koji odgovara mentalnoj slici koji je stvorio primarni proces Ida.

Na taj način je najlakše imati ljude oko sebe koji neće postavljati puno pitanja, neće se protiviti stavovima individue I neće se uključivati u bilo koji proces, jer na taj način prkose stavovima I mišljenju osobe sa kojom vode diskusiju.

Superego

Superego (nad ja) predstavlja moralno oružje ličnosti i zastupa više idealno nego realno, teži više savršenstvu nego zadovoljstvu. On počinje da se stvara i razvija od pete godine života i pod uticajem socijalne sredine. U njemu su svi internalizovani moralni standardi i ideali, kao i osećaj za dobro i loše.

Id, Ego i Superego rade zajedno na stvaranju ljudskog ponašanja, daju svoj doprinos ličnosti i međusobno sarađuju. Ključ za zdravu ličnost je ravnoteža između Ida, Ega i Superega.

Individualizam

Veoma često se događa da se ljudima u svojoj okolini  predstavimo u najboljem svetlu. Svi težimo da naša ponašanja, zapažanja I naši stavovi imaju određenu težinu I da se na taj način dokažemo kao ispravni I vredni činioci za dobrobit našeg društva I nas samih. Trudimo se da radimo najbolje što umemo, pokazujemo potrebe za dokazivanjem I pokazivanjem superiornosti u nekim situacijama, što je I logično, s obzirom da živimo u svetu gde je polako individualizam krenuo da preovladava.

Kada kažem individualizam, mislim na filozofiju individualizma koji je sve više uzeo maha na našim prostorima, gde iz jednog sistema gde su svi bili jedno I funkcionisali na principima zajedništva, dolazimo u cepanje grupe na individualce željne posebnog pomena, posebnog tretmana I jedinstvenih zasluga.

Kroz sam razvoj tehnogije, mi I mamo privid kroz društvene mreže da smo povezani, ali smo zapravo jako udaljeni jer nemamo kvalitetan odnos, kakav smo imali ranije, ili ako ga nismo imali ranije, gubimo šansu da ga napravimo.

Individualizam je filozofski pravac mišljenja, osećanja i htenja koji ističe da je čovek odvojen i drugačiji od drugih i da je celovita i nedeljiva ličnost. Individualizam podrazumeva osoben sistem vrednosti, teoriju ljudske prirode i određena politička, ekonomska, socijalna i verska uverenja i stavove.

Kao teorija ljudske prirode, individualizam insistira na tome da će interesi normalne odrasle jedinke na najbolji način biti zadovoljene ako se jedinki dozvoli maksimalna sloboda, uz odgovornost za odabir ciljeva i sredstava kojima će te ciljeve postići.

Individualizam, kao zdrav sastojak napredka, nikada ne izaziva razdor i takav individualizam može da postoji samo u okviru zajednice, u kojoj je dijalog klluč rešavanja konflikta.

Ukoliko bilo ko od nas dobije inspiraciju, duhovni, unutrašnji poziv za stvaranjem knjige, pesme, bilo kakve stvari koja može nešto dobro da iznedri, mi se na momente izdajamo iz zajednice, kreirajući individualno stvaralaštvo, koje ćemo na posletku I uneti u našu zajednicu, sa nama samima. Na taj način doprinosimo našem okruženju, društvu u globalu, našoj Loži I našim životima.

Deljenje takvih daraova sa drugima je suština.

 Težnja Braće da idu ka “pogrešnom” individualizmu ruši most povezivanja, upoznavanja, ostavljajuči iza sebe propuštene prilike da se Braća povežu i ujedine.

Biti individua kod koje preovladava EGO znači da je u igri nespremnost na prihvatanje tuđeg I drugačijeg mišljenja i stava, nespremnosti na konstruktivan razgovor I sagledavanje šire slike polemike o kojoj se vodi reč.

Primer tome je ako nekoliko egoigtičnih osoba reši da napravi kolač zajedno. Jedan će doneti brašno, drugi će doneti jaja, a treći činiju. Svako od njih će misliti da su njegovi sastojci skuplji, bolji, da je on sebe najviše uložio, da on zaslužuje da se taj kolač ne zove samo “kolač”, već da nosi njegovo ime I umesto da se jednostavno napravi kolač, ne napravi se ništa I svi delovi propadnu.

Spajanje zlatom

Sakrivanjem naših emocija I bežanje od realnih problema I naših nedostataka kojih smo svi mi svesni ili želimo da verujemo da nismo, mi oko sebe stvaramo čauru koja nas prestavlja svetu kao jake, snažne I velike. Stvara o nama sliku kojoj nikada nije potrebna bilo kakva pomoć I stvara o nama lažnu sliku osobe koja je elokventna, pametna, rečita, edukovana… Ego čini da se osoba koja je sebe zalepila svojim lažnim sjajem, boji da ulazi u bilo kakvu konstruktivnu raspravu sa drugom osobom, jer na taj način može da otkrije svoje slabosti, nesigurnosti, svoju krhku opnu čaure koja toliko jako sija. A sija, jer je uglačana rečima drugih, koji nemaju svoj stav, već pothranjuju ego osobe pored koje sebe, koristeći je kao domaćina, sve do momenta pucanja opne, gde bi samo prešle na nekog drugog.

Kada posuda, čajnik ili dragocena vaza padnu i razbiju se na hiljadu komada, većina nas ih uz osećaj žaljenja ili besa pokupi i baci u đubre. Ipak, u Japanu postoji praksa koja datira od 15. veka i koja se smatra umetničkim pravcem koji podrazumeva isticanje pukotina i lomova na keramici. Zove se kintsugi ili kincukuroi i u prevodu znači “spajanje zlatom”. 

Ova tradicionalna japanska umetnost koristi poseban prah plemenitih metala – zlata, srebra ili platine kako bi se pukotine popunile, a slomljeni delovi grnčarskog predmeta ponovo sastavili. Jednom kada se spoje, pukotine blistaju novim sjajem koji daje unikatnost. Međutim, filozofija koja stoji iza ove tehnike je mnogo dublja I inspirativnija nego što se na prvi pogled čini, jer ona slavi I veliča jedinstvenu istoriju koja se krije iza svakog pojedinačnog predmeta, naglašavajući njegove nesavršenosti umesto da ih sakrije.

Braga Braćo, želim da se mnogo zlata u obliku ljubavi I podrške prospe po svim našim pukotinama I da ih svojom lepotom upotpuni.

Želim nam da nas mudrost vodi kroz gradnju, a snaga svih nas izvede.

Želim nam da o problemima pričamo, a ego ostavimo ispred vrata Hrama.

Brat SZ

1 Comment

  1. Rečenica koja je u sukobu sa duhovnom školom Slobodnog Zidarstva. Citiram: “Želim nam da o problemima pričamo, a ego ostavimo ispred vrata Hrama.”
    Ako se ego “ostavi” ispred Hrama, po izlasku iz Hrama treba ga ponovo “pokupiti”?! Totalno pogrešno! Potrebno je shvatiti suštinu ega, iskoristiti ga kako je V.A.S.S. namenio, a kada skroz nestane, dolazi novo stanje.

    “Words are vehicles of ideas, and unless they are understood properly misunderstanding is inevitable.”
    -Manly P. Hall

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *