Kralj Jerusalima

Ig de Pejen (prvi Veliki Majstor Reda Hrama) i Godfroa de Saint-Omer su u Svetoj zemlji bili inicirani u Crkvu Jovanovu – Johanite. Bili su posvećeni na stari način, investirurom – tj. pomazanjem. Na osnovu ove ceremonije, Ig je postao sledeći titularni Jovan u sukcesiji i imao je titulu jednaku, ako ne i veću od Rimskog pape. 1099. odmah nakon zauzimanja Jerusalima, grupa anonimnih ličnosti se okupila u tajnoj konklavi. Identitet ovih ličnosti je izbegao svim istorijskim istraživanjima, iako Gijom od Tira, koji je pisao tri četvrtine veka kasnije, izveštava da je najvažniji od njih bio izvesni biskup iz Kalabrije. U svakom slučaju, svrha konklave je bila jasna – da izabere kralja Jerusalima. To je paralela 1099. sa legendom o Jovanu Teokletu koji je inicirao Iga de Pejena u Crkvu Jovanovu. Poznato je da je nekih dvadesetak godina pre Prvog krstaškog pohoda, tačnije 1070, određena grupa monaha, preciznije devetorica njih, iz Kalabrije u Južnoj Italiji, stigla u blizini Ardenske šume, koja je bila u vlasništvu Godfrija Bujonskog.

Ovu grupu monaha je predvodio izvesni Princ Ursus – koji se povezuje sa krvnom lozom Merovinga. Po dolasku u Ardene, Kalabrijski monasi su dobili zaštitu Matilde od Toskane, vojvotkinje Lorene, koja je bila tetka Godfrija Bujonskog. Od Matilde su ovi monasi dobili posed u Orvalu, nedaleko od Steneja, gde je ubijen merovinški kralj Dagobert II, nekih pet stotina godina ranije. 1108. su misteriozno nestali i nijedan zapis o njihovom boravištu nije sačuvan. Tradicija kaže da su se vratili u Kalabriju. Orval je 1131. postao jedan od feuda u vlasništvu Svetog Bernarda od Klervoa. Međutim, pre svog odlaska iz Orvala, kalabrijski monasi su možda ostavili ključan trag u zapadnoj istoriji, uključivši čoveka, koji je kasnije postao poznat kao Petar Pustinjak. Pomenuti biskup iz Kalabrije, bio je prijatelj izvesnog Arnaulfa, niže ranigiranog crkvenjaka, koji je uz pomoć ovog biskupa kasnije izabran za prvog latinskog patrijarha Jerusalima! Čudan grupa Kalabrijskih monaha je ipak preživela i našla zaštitu od čoveka koga rane krstaške hronike pominju pod imenom Tafur. Od ove grupe je stvoren Unutrašnji Koledž, kojim je predsedavao tajnoviti Tafur. Tafur je bio mistični kralj, kome su čak i krstaški prinčevi pristupali sa poniznošću i sa velikim poštovanjem. Iako se smatra da je Godfri Bujonski odbio krunu kralja Jerusalima, ipak je u tajnosti bio krunisan od ruke Tafura. Tafur je bio povezan sa Petrom Pustinjakom. Ova unutrašnja grupa, na čelu sa Tafurom i Petrom Pustinjakom su bili povezani sa predstavnicima Kalabrijskih monaha.

Ali ko je zapravo bio Tafur? Tafur bi, uz promenu jednog slova, moglo biti anagram za Artus – što je ritualno ime – ili ime koje je dobio nakon inicijacije u neki viteški red. A Artus sa dve promene slova je ORMUS. Artus je poticao iz porodice Štaufen, odnosno Hohen-Štaufen – koja je u krvnom srodstvu sa Merovinzima. Ova grupa sastavljena od plemsta, vitezova i monaha, nazvala je sebe Artus grupa i postojala je sve do 1280, kada im se navodno gubi trag. U oči upada sličnost između Ursusa i Artusa. Da li je reč o jednoj istoj ličnosti? Još uvek je enigma, ali zasigurno krvno srodstvo postoji. Ursus je Latinska reč za medveda, a na Velškom je to reč Arth. Kalabrijski/Orval monasi, Johaniti, Ormus, Sionski Red ili Artus grupa su jedan isti nevidljivi Koledž koji se pojavio nekih dvadesetak godina pre Prvog krstaškog rata i pripremao teren za osvajanje Svete zemlje i Svetog grada Jerusalima. Amblem ove grupe je bilo Sveto koplje. Baroni Jerusalima su izabrali Le Roi Tafura (kralja Tafura), kao najmoćnijeg da izvrši krunisanje Godfrija Bujonskog. On to izvodi tako što Godfriju daje trnovu krunu u znak sećanja na krunu od tranja koju su rimski vojnici stavili Isusu na glavu, pre razapinjanja.

Godfri se tada zakleo da će Jerusalim držati kao feud kralja Tafura i samog Boga. Po svemu sudeći, Godfrija je lično krunisla misteriozna ličnost, ali ostaje pitanje, da li je to bio čovek sa kojim se dvadesetak godina ranije susreo u Ardenskoj šumi – Princ Ursus?!; iako mnogi detalji i danas izmiču jednoj studioznoj istorijskoj analizi. Ko god bio, izvesno je da je linija Jovana-Velikih Majstora nastavila da teče i prenosi se kroz naredne generacije u istinskom duhu Johanita i johanitksog učenja – počev od Prvog Jovana. Godine 1188. u Žizoru je izabran prvi Veliki Majstor “Braće Ormusa” – Žan de Žizor kao titularni Jovan II.

Stupor Mundi. 🌹

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *