Levijatanova politika

Osnovno prirodno pravo čoveka je pravo na život i ljudi će učiniti sve što je u njihovoj moći da održe svoju egzistenciju, što znači pravo na “sve stvari” – to pravo za posledicu ima neograničeno pravo da se uradi sve, uključujući i smrt drugih ljudi. Ovakvo stanje dovodi čoveka u situaciju “rata sviju protiv svih” i stanje u kojem je “čovek čoveku vuk”. Pravo svake osobe na “sve stvari” dovodi do stanja konstantnog sukoba (ljudi će prirodno strahovati od napada drugih, pa će napadati prvi).

Konceptualizacija prirodnog stanja je situacija u kojoj je svaka osoba slobodna da za sebe odabere šta želi, šta poseduje, šta je moralno ispravno.., kao i da slobodno procenjuje ponašanje drugih prema sopstvenim stavovima o tim pitanjima. Ljudi imaju jake razloge za to da učine sve da izbegnu prirodno stanje, a ovo je moguće učiniti jedino kolektivnim podvrgavanjem jednom autoritetu.

Sredstvo za dostizanje mira u društvu predstavlja ljudsko odricanje od prava na “sve stvari”, putem političke vlasti. Glavna motivacija za to predstavlja strah od drugih ljudi, a politički legitimitet zavisiće od toga da li može efikasno da štiti živote građana. Najvažnije je da vlast ne bude podeljena i ograničena – donošenje zakona, aparat sile, oporezivanje, upravljanje vojskom itd. moraju biti koncentrisani na jednom mestu. Da bi se izbegao povratak u prirodno stanje, pojedinci moraju poštovati apsolutni autoritet svog suverena. Stoga je ovo metafora o Levijatanu, biblijskom morskom čudovištu i čuvaru vrata pakla iz Knjige o Jovu. Kada građani formiraju društveni ugovor, oni gube svoja prirodna prava. Međutim, jedino pravo koje čovek zadržava jeste pravo na život, jer je zbog tog prava čovek i pristao na apsolutnu vlast – otpor prema vlasti je opravdan samo u situaciji samoodbrane, odnosno odbrane sopstvenog života.

Ovo je misteriozna manipulacija i paradoks neslobode zarad slobode, koja pretpostavlja silu nad razumom, glupost nad inteligencijom, ropstvo nad iluminacijom spoznaje stvarne ljudske prirode.

Osnovna načela Levijatanove filozofije su da svako živo biće, ima želju za “samoočuvanjem” (da održi svoj život), a pored toga ima i želju za “zadovoljstvom” (za dobrim životom), da sva živa bića objekte svojih želja nazivaju “dobrim”, a svoje averzije “zlim”. Stoga su ljudska bića prirodno jednaka, jer najslabiji mogu da ubiju najjače. Ljudska bića “prirodno” postaju neprijatelji zato što ponekad žele iste objekte, nema kompetencije proistekle iz Znanja i istinske Spoznaje prirode stvari, tako da žele i da poseduju druge ljude, pa međusobno ne postoji poverenje, a vrednost određuje onoga koji vlada nad drugima, te taj poseduje moć i slavu.

“Prirodno stanje” ljudi je kontinuirani rat, gde se svi bore protiv svih. U ovom ratnom stanju, svi pojedinci imaju prirodno pravo da čine sve što mogu kako bi očuvali svoj život, što može da podrazumeva uzimanje života drugih ljudi. Zato je zakon prirode da svaka osoba traži mir, a to je moguće samo ako se svi odreknu nekih prirodnih prava (to je drugi zakon). Dve ili više osoba recipročno odustaju od svojih prava tako što prave međusobni savez i treći prirodni zakon je to što ljudi održavaju svoje saveze, koji su osnova pravde. Pravedna osoba je ona čiju volju determiniše Pravda. Međutim, pošto u prirodnom stanju čovečanstva niko ne može da veruje drugima da će biti pravedni, ljudi moraju da naprave savez u kojem će postojati zajednička moć koja će biti u stanju da obezbedi poštovanje saveza i mir i sigurnost. Ova zajednička moć je suveren, koji ne mora nužno da bude jedna osoba – tako imamo vladare, predsednike, sveštenike, pape, patrijarhe i gurue, a čije akcije su ovlašćene savezom njegovih podanika, tako da oni priznaju njegova dela kao svoja. Ovlašćavajući akcije suverena podanici takođe bivaju poslušni sebi kako bi bili poslušni njemu na bilo koji način koji će obezbediti mir i sigurnost. Zapovesti suverena su zakoni za njegove podanike i oni moraju da ih poštuju.

Postoji uvreženo uverenje da svi ljudi mogu znati da postoji bog ili prvi uzrok univerzuma koji je svemoćan. Međutim, niko nema znanje o tome šta bog zapoveda, tako da iako je bolje slušati boga nego čoveka, sve osobe moraju da prihvate interpretaciju božje reči – kroz vladara, kroz sveštenika, “suverena”.

Ovo je misteriozna manipulacija kojom su ljudi potlačili sebe i podvrgli se vlasti nesavršenih pojedinaca, suverena, tirana i njihovih direktnih struktura vlasti.

Iz knjige “Svet iluminata” Slobodana Škrbića

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *