Liberalizam bez odgovornosti

Dok prate kako se odredi militarizovane policije šalju na studentske demonstracije, mnogi ljudi u Sjedinjenim Državama i širom sveta mogli bi se zapitati u čemu je razlika između navodno progresivne, liberalne vlade i autoritarnih, reakcionarnih lidera poput Donalda Trampa. Nesumnjivo je Tramp gori, ali debakl liberalizma znači da autoritarizam predstavlja manje zastrašujuću pretnju nego što bi trebalo.

Univerziteti su oličenje krize liberalizma. Američki univerziteti, a naročito najprestižnije Ivy League ustanove, u značajnoj meri se oslanjaju na velike privatne donacije i profite od ulaganja u hedž fondove. Školarine i dalje rastu do zapanjujućih nivoa (skoro 90.000 dolara godišnje na Kolumbiji, mada mnogi studenti dobijaju finansijsku pomoć), dok univerziteti i finansijeri koji upravljaju fondovima zarađuju milijarde, a prihodi diplomaca opadaju zbog ekonomske stagnacije. Bajdenova administracija je to u suštini priznala kad je otpisala više od 146 milijardi dolara studentskog duga, pritom ne dovodeći u pitanje hedž-fondovski model univerzitetskog sistema.

Kako su demonstranti ispravno utvrdili, univerziteti ulažu značajne investicije u proizvođače oružja i druge kompanije koje profitiraju od genocida u Gazi. Univerziteti nisu u tome usamljeni: mnogi penzioni fondovi operišu na sličan način, umanjujući rizik ulaganjem u grupe kompanija (kao što su Dow Jones ili FTSE 100). Prateći ove obrasce finansijalizacije, teško je (mada nije nemoguće) izbeći ulaganja u naftne, gasne i kompanije za proizvodnju oružja. Još je teže ako vam je cilj da maksimizujete svoj prihod.

Mnogi od milijardera sa najizdašnijim donacijama za univerzitete otvoreno podržavaju postupke izraelske vlade i predstavu da su studenti opasni radikali koji drugima ugrožavaju slobodu govora time što izražavaju svoje stavove. Istovremeno, desničarski političari napadaju univerzitete na sličan način i primoravaju neke predsednike univerziteta da se povuku sa položaja zbog svoje navodne tolerancije prema navodnom antisemitizmu, dok će se drugi sami povinovati zahtevima Kongresa za ograničenje akademskih sloboda.

To je opaka mešavina: univerziteti su zavisni od investicionih portfolija u sistemu koji obezbeđuje megaprofit kompanijama koje ugrožavaju i uništavaju ljudske živote, pod uticajem sve radikalnije klase milijardera, podučavaju studente čije im diplome neće pomoći da zarade dovoljno da vrate dugove; univerzitetima upravljaju beskičmeni administratori pod pretnjom (ili u dobrovoljnoj kolaboraciji) reakcionarne desnice, koja tvrdi da se umovi mladih ljudi okreću protiv kapitalizma ne zbog njihovog proživljenog iskustva stroge štednje i rasijalizovanog policijskog nasilja, već zbog „probuđenih marksističkih profesora“. U takvoj situaciji odvija se živi prenos genocida, koji podržavaju i o kom drsko lažu politički lideri i komentatori koji se navodno zalažu za istinu i pravdu. Studenti, kao i veći deo javnosti, više ne mogu da povežu realnost onoga što vide sa svetom koji su konstruisali političari i mediji.

U takvim okolnostima, podizanje šatora, isticanje transparenata i zahtevi za divestiranje zaista su prilično blage reakcije. Činjenica da je na mnogim američkim univerzitetima usledila militarizovana akcija policije, odražava krhkost liberalizma – suočenog sa rastućom hegemonijom konzervativne desnice, kao i vlastitom nemoći da ponudi budućnost makar studentima sa najprestižnijih koledža, a kamoli ostalima.

Liberali odbijaju da prihvate odgovornost za svet koji su stvorili kroz podršku ratovima na Bliskom istoku i pristanak na rastuću nejednakost i siromaštvo, rezanje javnih usluga, odlaganje borbe protiv klimatskih promena i neuspehe u stvaranju sigurnih i smislenih radnih mesta.

Ovo bi mogao biti trenutak za značajnu reformu, ali bi to zahtevalo preispitivanje makar nekih segmenata kapitala. Promena modela finansiranja univerziteta značila bi suprotstavljanje Volstritu. Kompanije za proizvodnju oružja oslanjaju se na američku potrošnju za odbranu i vojne intervencije ili proksi ratove. Preduzimanje borbe protiv klimatskih promena značilo bi gubitke za kompanije koje proizvode fosilna goriva, čiji vlasnici često finansiraju konzervativnu desnicu.

Liberali u SAD i širom Evrope odlučili su da ne prihvate ovaj izazov. Njihov najnoviji trik je da smanje rizike za ulaganja u nadi da će to revitalizovati stagnirajuće ekonomije, dok čine sve što mogu da spreče svaki izazov sa progresivnije levice. To podrazumeva policijsku kontrolu i demonizaciju protesta, saradnju sa desnicom na potkopavanju kandidata i partija koji pokušavaju da se usprotive kapitalu (i statusu liberalnih partija) i uopšte zagađivanje političke sfere kako bi se relativizovala odgovornost – kao kada gradonačelnik Njujorka, Erik Adams, insinuira da su proteste na Kolumbiji podstakli „spoljni akteri“, ili kada potpredsednica Prinstona izmišlja pretnje zaposlenima.

Liberalizam ima dve suštinske komponente: zaštitu imovinskih prava i koncept negativne slobode zasnovan na ljudskim pravima i podeli vlasti. Ono što sada vidimo u SAD (i u UK, i drugde u Evropi) predstavlja odbranu prve komponente na račun druge. Politički lideri i menadžeri univerziteta potkopavaju ne samo slobodu izražavanja, već i ulogu akademije u zahtevanju odgovornosti za političke odluke. Značajan broj informativnih medija angažovan je na pozivanju javnosti – a ne političara – na odgovornost. A što je možda najvažnije, na biračkom mestu nudi se izbor samo između različitih nivoa autoritarnosti i ekonomske disfunkcije. Ako se ovakva situacija nastavi, ne samo u SAD već i širom sveta, onda će zauzimanje univerzitetske zgrade izgledati kao piknik u poređenju sa onim što bi se moglo dogoditi.

Gareth Fearn, London Review of Books, 02.05.2024.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *