Miloš Crnjanski – Kod Hyperborejaca

„Stvarnost i san biće uvek, u životu ljudskom, pomešani, a kad čovek počinje da stari, stvarnost slabi, a san jača“ (M. Crnjanski, Kod Hyperborejaca)

Možda se u gornjoj misli nalazi deo odgovora koji se postavlja čitanjem neobičnog dela Miloša Crnjanskog, romana – lavirinta, spisa – enigme. „Kod Hyperborejaca“ nije ni roman o Italiji, ni putopisno sećanje na led Jan Majena i Špicbergena, ni deo memora o piščevom diplomatskom životu u Rimu pred II svetski rat, niti je to razrađeniji esej o pitanjima kao što su život i delo Mikelanđela, osvrti na stvaralaštvo T. Tasa ili uticaj italijanske kulture na skandinavske pisce poput Strindberga, Ibsena, Andersena i td. Ipak, ovo delo sadrži pomalo od svega navedenog – kao i još ponešto od različitih tema koje promiču u ovom opširnom romanu-sećanjima-eseju.

Crnjanski se uoči II svetskog rata našao u Rimu gde je nekoliko godina radio u jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu. Nakon boravka u Berlinu, ovo je bila njegova druga misija. Kao član poslanstva bio je zadužen za kontakte sa stranim novinarima i za propagandne poslove. Četvrt veka kasnije, vrativši se u Beograd nakon teških ratnih i dugih izbegličkih godina u Londonu, Crnjanski će objaviti neobično delo „Kod Hyperborejaca“ u kome će se, kroz maglovite i lelujave priče o njegovim poslednjim mesecima u Rimu, preplitati, poput staza u lavirintu, esejistički osvrti na davne rimske razgovore, izbledeli likovi poznanika i uspomene na ono što je čak i četvrt veka ranije predstavljalo tek trag u sećanju.

„Lepo mi je Strindberg govorio da ime nečega u svetu, što nije stvarnost. Nije ni san. Nego san na javi“.

Na pozadini jedne u osnovi hronološke priče, gotovo dnevnika u kome se opisuje, korak po korak, mesec po mesec, sve opipljivije i jezovitije približavanje još jednog rata u njegovom životu, poeta Crnjanski paralelno gradi neku vrstu zaštite od surove stvarnosti.

On stalno ponavlja uspomene o svojim putavanjima u „Hyperboreju“ (tj. Skandinaviju) koje se, opet, prepliću sa diskusijama na teme italijanske kulture i sa uzgrednim zgodama iz svakodnevnice (incident na skijanju, učenje jezika, autoškola, putovanje u Napulj, ljubavne zgode piščevih poznanika. uzbuna zbog najave bombardovanja i td). Već sami naslovi pojedinih poglavlja ukazuju na meandriranje između pripipovesti o uspomenama i maglovitih snoviđenja: „Ibsen u telefonu…Mikelandjelo pesnik…zalazak sunca nad Rimom….Tiberije na ostrvu Capri…čupavi konji na Islandu…Vergilije kod Skita…Alfons XIII i bolničarka…Etrurski anđeo…“

„Sad za mene nastaje, rastanak od svega toga, razilazak, koji više ne mogu sastaviti, i kad sve to skupljam u sećanju, kao što se skupljaju parčad prozora, kroz koji smo na ulicu gledali, a koji su razbili.“

„Kod Hyperborejaca“ se ipak ne može smatrati autorovim memoarima i pored naizgled autobiografske strukture. Cilj autorovog pisanja nije jednostavno vraćanje u prošlost i njena rekonstrukcija, nego korišćenje prošlosti i sećanja kao gradivnih elemenata za jedan svet za koji će i sam Crnjanski tvrditi da predstavlja kombinaciju stvarnosti i sna – san na javi, poput prizora na slici venecijanskog majstora: „Prošlost je tu, na njegovim slikama, stvarnost, a ipak pretvorena u sne.“. U lavirintu hyperborejske priče, nastalom od stvarnosti i fikcije luta se u potrazi za objašnjenjem enigme života i smrti.

„Priroda ne saoseća sa čovekom, nimalo. Ma šta se u palati Borghese dogodilo, brdo Cavo, iznad provalije, iznad Rima, neće ni mrdnuti. Lišće će ozeleniti uskoro. Verde ternello. Nijedan list neće past sa drveća, kad u mojoj zemlji, kad kod nas, na ulici, budu ležala mrtva, pocepana, krvava, deca.“

Jedno od sredstava uneobičavanja pripovesti, odnosno ovih uspomena, proizilazi iz činjenice da brojni autorovi prijatelji i poznanici u priči uglavnom nisu pominjani po imenu, već po nekom nadimku, profesiji ili osobini: „markiz, stariji i mlađi oficir, Albanka i njen muž, lepa Neapolitanka“ itd. Kao u nekoj lutkarskoj igri ili pozorištu senki, mi samo čujemo glasove ili vidimo prilike bezimenih autorovih prijatelja, ali nismo u prilici da sagledamo celinu tih ličnosti od krvi i mesa. Autorov cilj nije da prikaže realnost, već jednu vrstu unutrašnjeg doživljaja – preplitanja stvarnosti i fikcije koja je stvorena i sačuvana samo u njegovom sećanju.

„A stvarnost, u ovakvim vremenim, nije ni prijatna ni laka. Pa se zato rado vraćam, u sećanju, u te hladne ali lepe, severne zemlje, kroz koje sam prošao, bezbrižan. Opštim u mislima, sa tamošnjim poznanicima, ljudima i ženama, da zaboravim ovo što me u Rimu čeka. Zato sedim i na tom trgu, i kod te fontane, i čekam“.

Još od vremena mladalačke poezije i prvog romana „Dnevnik o Čarnojeviću“, Crnjanski će u pisanju tražiti nepoznate i nedokazive „sumatraističke“ veze između udaljenih (prostorno i vremenski) zbivanja i pojava, isto kao što će u delu „Kod Hyperborejaca“ spajati lepotu ledenih predela severa sa trivijalnostima rimske svakodnevnice. San belog raja i java ratnih užasa.

„Bio sam duboko očaran lepotom, geografskom, našeg globa…Život na tom ledenom svetu nije samo neočekivan, nego i uteha…Ta lepota mirnih, čistih, ogledala, u kom se vidi neka druga, hyperborejska lepota, našeg sveta, javlja se već u severnim zemljama…Tražim prosto veze između mog života u prošlosti i tih polarnih predela“.

Pisanje kao večito traženje skloništa i utehe.

Duško Lopandić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *