Mozaik od emocija 

Usporeni disciplinom, mnoštvo je sedelo dok se  Ritual  odvija uhodano. Peščani sat je polako cedio tamnije valere praha u koloritu prigušenim crnobelom fotografskom tehnikom. Plamen je konačno hipnotičkim plesom dogorevao uspavani fitilj, koji se posrnulo povlačio u unutrašnjost voska. Ivice sveća su se urušavale topeći se od miline.  Okupljeni su sedeli. Tiho, pobeđeno silom nemerljivom i neiskazivom. Ta bezimena neman je tokom Rada provocirana rečima, Ritualom i pogledima  onih koji odbijaju da robuju izgovorima. 

Hladnoća beline

U kadru mi detalji. Tragam za pojedinačnim sekvencama u pokušaju da vidim deo slike. Valjda tako učim, sklapajući sliku od mozaika. A oko mene jaz. Tiha, organska vatra sabrala je sve u meni u  privremeni ekvilibrijum kao zbir akustičnog dijaloga muzike, vibracije predmeta, udisaja živećih i grlenih reči. Fosilni ostaci mašte ubedili su me da svaki alat i svaki predmet u Hramu poseduje znanje u vidu instinkta dok je sve oko mene pokazivalo  znake svesnog delovanja. Svu tu energiju podsvest je prevela u kinesteziju. Lični proces odvija se burno u ovoj radnoj tišini. Prostor koji je ostao iza nemira i svakodnevlja popunjen je mirom, čudnog mirisa i ukusa. Ovo stanje nije novo, dešava se periodično. I uvek ga željno čekam. Čak sam razvio posebnu metriku kojom se, neprimećen od skupa, igram slušajući okolinu. Ovoga puta, skala je drhtala ka imaginarnom plusu.  

Poput arapskih lepotica, koje svoja divna lica hidžabom kriju od pogleda, želja i uroka nedostojnih, Bliznakinje su odevene u platneno belo. Hladnoća beline  svojom  toplotom žarila je  zenice prisutnima snagom javne opomene.

Rođene u istom trenutku neke davne sadašnjosti, Sestre su živele kao ogledalo jedna drugoj. One su izraz naših misli, osećanja i želja, i način da se povežemo sa svetom i drugim ljudima. Bačen u okean maternjeg jezika, učeći da održim dah, shvatam da su najsenzibilniji i najsuptilniji talasi posoljeni težim ženskim zrnom soli. Ruke su alati našeg stvaranja, ali i mostovi ka našoj Duši. Kroz njih se prelama svetlost ljudskosti, otkrivajući beskrajne dubine naše suštine. Pa su se takve starale o svima i svemu oko sebe, nesebično, s pažnjom, majčinski. Pomalo umorne, povremeno bi uranjale u boju nevestine odore, krijući od ostatka sveta i od sebe, bar na trenutak, iskustvom satkane staračke pege.  A belina ište posebnu pažnju i nudi se okolo s ciničnim ponosom, šapućući vriskom svoje upadljivosti o posedovanju tapije na kosti i meso ispod sebe. 

Istovremena vibracija drveta i ljudskog grla prenu ansambl tihih. Udarac čekića poklopi se sa glasom tenora, pa ujedinjeni sazvaše Sabor. Sestre strgaše sukno,  umivene svežim okolnim vazduhom. Žurno, odlažući svoje odore, ne misleći na svoju nagost, ponudiŝe s poverenjem svoju čestitost  poznatoj mračnoj praznini sa svim svojim borama i sadržajem. Ti slojevi hemije na vrhu jagodice fizikom, trenjem, stvoriše varnicu, neprimetnu, nevidljivu, peckavu. Stadoše one suprotno postavljene, kao podrška jedna drugoj, kao brana i međa brzom padu i  još bržem uzletu. Spremne za razmenu, učeći od očiju koje primajući daju. 

Garda Stvoritelja

Skoro potpunu tišinu ubrzo isprlja hor baritona. Pojanje u saglasju jednoslovnih donjih tonova je Rad učinilo svečanim i ubrzo se pretvori u Molitvu.  Zahvalan sam za priliku koja se porodila da Očenašem harmonizujem svu muku, trpljenje i podvig preživljenog dana i da u toj polifoniji strasti i osećanja udahnem smisao životu, cedeći patinu s imenom sumnja u teško dostižnu zlatnu prašinu zvanu vrlina.  Zvukovi su se gordili odbijajući se od živog i neživog u toj školjci te sačiniše trenutak i stvarnim i nestvarnim.  Neuhvatljivim, neobjašnjivim. Reči tek pročitanog ukoričenog Dekaloga, sporo odlazeči promeniše talasnu dužinu i odjednom zaiskriše  kišom zvezdanih fotona. Slabeći pod najezdom horske množine, svetlom su tražili  svoje mesto u toj zbrci zvukova.  Neke druge Bliznakinje prihvatiše stisak. Platnom rođena varnica odlete u levo, a desnica  ožarena toplotom iznenađena, prenu se i skoro grčom obuhvati partnerku iz pomrčine.  Žensko Kolo bez kolovođe i prvaka iznedri  Lanac, nemi, nepokretni. Bratski.  Različiti potencijali pobudiše kruženje i tok. Kroz to Bratstvo sestara tekla je jednosmerna struja.  Varnice beline prostrujaše krugom i uzemljene stubovima, nogama, spiralom se vinuše u etar, tvoreći ličnu Super Novu radijativnu svetlosnu zonu. Braća miruju. Kao lična Garda Stvoritelja, telima ozidaše Hram.  Dodir razbudi i pojača sva čula, a ramena  se ispraviše. Iza leđa svet stvaran i bučan. Ispred njih, tek rođeni zdenac, svet novi,  željeni, budući, izbrazdan i premrežen oranicama DNK. Dubok a pun. Pun nade i žudnje i svega onog što u kolopletu ova divna Božija bića nose u sebi. A ja, ja sam okovan Bratskim rukama ćutao. Zatvorenih očiju, ćutke,  obučen u svoje haptičko odelo, držao sam tercu horu, oktavu molitvi za koju, zakleo bih se svaki od nas po jednu reč sriče i koja se skladno, silnom energijom poterana gura svesmerno ka Njemu, izumitelju ovog prepredenog savršenog taktilnog instrumenta. Zatvorenih očiju video sam kako su se oko telima stvorene ćelije,  svih njih, oko mene obmotavale divne energetske spiralne burme različitih boja. Preplitale su se u svom plesu sa strašću i nemirom  dima, bojeći moj unutrašnji vid spektrom boja, a onda tiho, poput ukroćene hidre,  posustale, otrgnute  i otpale od vrtoglave igre derviških halja, zalebdiše pravilno, skoro kruto. Svaka boja je pronašla svoju orbitu, zaštitnički oko svoga dela tela, zadovoljna i smireno usaglašena sa sobom i svemu oko sebe. Instrument koji štimuje svirača obavio je svoju dužnost. Mekšajući oklopljene naslage činio me je prijemčivijim za ono što sledi. Um, nesmirena  lutalica, uvek pun žudnje, strepnje, nade, bure, zaprepašćen mirom, otrča u svoj poznati svet haosa: podiže sve tepihe, sve alate, sve regalije, sve zvukove i sve prisutno tornadom u vazduh kao poslednju pobunu pred poraz. Nova slika se stvori brzinom misli. Sve oko mene lebdi levitirajućom silom obuzdano. I Ravanica i Prohor i Studenica  i Žiča i svi znani i neznani Oltari, svi prethodni Radovi otrgnuti od zaborava, stvoriŝe bisernu lelujavu nisku, vidljivu samo mom unutrašnjem oku, pa se ceo taj podsvesni metež voljom svojom spusti kao uzglavlje na bratska ramena. Taj pritisak  stvoren genom predaka uzburka krvotok, na radost one lutajuće varnice. Zapaljiva me smeša otrgnu od misaonog brbljanja. Zvukovi se usaglasiše u jedan snažan  otkucaj srca, koji se preneo na šake.  Stisak okova  pomrčinu. 

Ruke su stvorile najlepši, najbitniji, najveličanstveniji deo Rituala, imenujući bezbrojnim imenima naelektrisani sadržaj okna, oka, duhovnog saća stvorenog dodirom: neko novo posebno agregatno stanje emocija! Nikad dovoljno objašnjeno, otkriveno, naslikano, opevano! Mešavina ushićenja, zahvalnosti, mira i treperenja, neka divna energetska neotesana greda venčanica koja spaja sav taj materijal u opipljivu sveimenu građevinu sazdanu od bliskih.  Poput plodova endemske biljke, koja raste i prija samo ovderođenom, po to nešto dolazio sam svake druge nedelje, da se napojim i nahranim. 

Bratski lanac 

Hladnoizvorskom vodom probuđen, otvaram oči, pamtim, zamrzavam taj frejm: hiperrealistično remek delo slučajno prosutog ulja po platnu, dok večito živi tok tonova ponovo divlja u pozadini razmazujući boje po crnobeloj podlozi neposredno pre…

A onda, naredi tenor, ovog puta bez udarca,  uspostavljanje novog lanca. Pritisak nestade.  U tom elektronu svemira i milimetru vremena, nevidljivom magnetnom mrežom  nastaje novi-stari spoj. 

Vraćam se na mesto. Šake se odevaju i spontano ukrstiše.  Svaki deo  bića, svaki atom i njegova čeda, koje je disalo  između njih radovao se tih par trenutaka. Onako kako se učitelj raduje uspehu učenika, tiho, ospokojeno. 

Misaoni tok probi svoj put kroz gusti pojas emocija kao impuls, refleks na doživljeno. Šapatom se spusti niotkuda čestica sna da mi je ovaj  Bratski Lanac bio drugačiji, inspirativan. Uvideh da jačina našeg Kola ne zavisi od broja i roda, već od onoga šta u to Kolo unosimo. I nauka, pokušavajući da se približi Tvorcu koristi se istim principima. Ili si 0 ili jedan. 0 nije praznina već pun krug, zatvoreno kolo, strujno, popunjeno, pokretno. Zajedno sa jedinicom čini desetinu, bajtove.  Jer, Bratski lanac  je i mogućnost i kazna, i ako se u njega hvatamo bez inspiracije i nadahnuća, samo kao jedinica, brzo ćemo postati prekidač, prekinuti luk mosta, teret i sebi i drugome. Sadržaj njegovog krvotoka je zbir svega doživljenog, našeg shvatanja obaveze, života. On je Ritual u celosti, svako slovo Dekaloga. I nije početak niti kraj Rada, već večita neprekidna sadašnjost. Neponovljiv, jedinstven i sadržajan onoliko koliko teži svežina trenutka silom Rada i Rituala istrgnutog iz profanog dana. Kao što se jednom posećena svetinja zauvek nastani u iskrenom srcu, on  se ne prekida rastankom ruku,  ne nestaje, on se ne napušta.

Rad se završio tihim hodom i žamorom.

Pre ulaska u Hram, Ruke se umivaju. Da budu dostojne čistoće svoje odore i svoga dodira.  Trenutak novog krštenja usklađuje misli i telo, miri donje i gornje, opipljivo i nevidljivo, daje šansu malom naspram velikog. U iškekivanju nove varnice, sveže, oblače se i zajedno glačaju kecelju. Belu!

Na Orjentu Beograda, maja 6024 GIS Br. P.P

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *