Naivna nevinost slobode

DEJAN ILIĆ

Ne samo da je film „Dina, drugi deo“ bolji od prve „Dine“, nego je, za razliku od prvog dela, i sasvim dobar. Kritičari pak pišu da je izvanredan. To je preterivanje. Ali stoji: dva i po sata i nešto malo više dobre i pametne zabave u bioskopu vam je s drugom „Dinom“ zagarantovano, ako su ispunjeni sledeći uslovi. Prvo: „Dinu 2“ ne treba gledati kao sf. Rekao sam to već za „Dinu 1“ i sad ću ponoviti – filmska trilogija (jeste, čeka nas još jedan deo i sad već ima razloga da mu se radujemo) Denisa Villeneuvea prema istoimenom književnom predlošku Franka Herberta punokrvna je epska fantastika (namerno „punokrvna“ jer, za razliku od sf-a, u epskoj fantastici srodstvo ima presudnu ulogu i vezuje se – tako što ih opravdava – bilo s misijom ili sudbinom). Za sam predložak bih takođe rekao da je mnogo više epska fantastika nego sf (iz istih razloga krvi i tla, da tako kažemo), ali neka to pitanje ostane nadalje izvan ovog teksta.

Drugi uslov nije tako tvrd kao prvi: možda je bolje Villeneuveovu „Dinu 2“ gledati a ne poznavati njen predložak. Naravno da ima izmena u priči i karakterima u filmu u odnosu na knjigu i one, rekao bih, idu u korist filma. Ali ako se gledalac prethodno vezao za Herbertove junake i njihove sudbine, neće mu to biti sasvim po volji. S druge strane, pročitati Herbertovu „Dinu“ posle gledanja obe (ili na kraju sve tri) Villeneuveove „Dine“ može biti vredno iskustvo: u proteklih sedamdesetak godina, koliko deli knjige od filmova, stvari ipak nisu ostale iste, što se u ovom konkretnom slučaju ponajviše vidi u promenama ženskih likova u priči. Reći sad da je očekivano da se za potrebe filma prekraja romaneskni original – za koji je uzgred dugo važilo da ga nije moguće ekranizovati – samo je pola istine. Promene se ne mogu svesti samo na funkcionalno, ekonomično filmsko stezanje priče – one sa sobom nose i drugačiji svetonazor (da ne kažemo baš ideologiju).

Naišao sam samo na jednog kritičara koji je ostao nemilosrdan prema drugom delu kao što je bio i prema prvom. Sećamo se, prvi deo je na gledaoce ostavio jak utisak svojim slikama, ali su priča i karakteri bili i neuverljivi/nemotivisani i – recimo to jednostavno – dosadni. Prvi deo je svoj smisao uveliko crpeo iz Herbertove imaginacije. Morali ste nešto znati o „Dini“ pre nego što ste krenuli u bioskop da biste uopšte izdržali tih prvih dva i po sata. Pomenuti kritičar tvrdi da je tako i sa drugim delom. Samo što to sad nije tačno. Drugi deo ima čvrstu narativnu strukturu, unutar njega izdvajaju se jasne tematske celine (ima ih tri – postajanje članom nove zajednice, romantični interludij, prihvatanje uloge mesije) i podzapleti (od kojih je barem jedan vrlo bitan – onaj o Feyd-Rauthi Harkonnenu): sve je to čvrsto uvezano i isprepleteno ne samo jedno s drugim nego i sa akcionim scenama koje presecaju priču i daju brži ritam filmu.

Kad smo već kod akcije: u većem delu filma, do pred sam kraj (samo završna bitka nije dobro ispala, ali srećom kratko traje), koreografije borbi su takve da imate utisak da gledate zavodljivo jednostavan (i smrtonosan) ples. (U čemu ćete uživati samo ako prestanete da se pitate kako to može da se putuje širom svemira, a da se i dalje za ubijanje neprijatelja koriste primitivna sredstva poput raznih sečiva.) Kao ples izgledaju i scene u kojima gledamo dvoje jedno u drugo zaljubljenih glavnih junaka. Kadrovi „plesa“ tako – upotrebimo tu reč – omekšavaju inače surovi milje u kome žive ljudi Arakisa i čine da nam njihova neprekidna borba za život – bilo protiv prirode ili neprijatelja/kolonizatora – na kraju izgleda privlačno.

Pošto je rešio pitanja priče i ritma filma (to jest probleme iz prve „Dine“), Villeneuve je mogao da se posveti karakterima. Ako smo u prvom delu dobili samo jednu do kraja oblikovanu i pažnje vrednu figuru, u drugom delu ima ih barem pet. Rekli smo već u prikazu prve „Dine“, glavna i jedina prava junakinja tog dela bila je majka budućeg (lažnog) mesije Lady Jessica. Tokom čitavog prvog dela, ona je razapeta između dve svoje uloge koje se uzajamno potiru – da ostane verna ulozi sveštenice/sestre reda izabranih žena i ispuni zadatak koji joj je nametnut, s jedne strane, i da bude dobra majka i zaštiti sina od pogibelji, s druge. Majka (i dalje odlična Rebecca Ferguson) važna je i u drugom delu, samo što kod nje nedoumice više nema: ona sad samo ispunjava misiju i ne mari za moguće žrtve.

Kao njen antipod stoji Chani – izvanredno je igra Zendaya – jedna od vođa plemena Slobodnih ljudi. Chani je po svemu junakinja izvan uskih i krutih okvira epske fantastike. Kao takva – ona u drugom delu izrasta u centralni karakter čitave priče. I zapravo relativizuje njene žanrovske zadatosti.

Na posredan način, saveznik Chani u podrivanju inače smrtno ozbiljnih tema kojima se bave glavni muški junaci stoji njen saplemenik Stilgar. U ulozi Stilgara Javier Bardem mimikom i gestovima parodira (ako ne baš i obesmišljava) ono što tobože ozbiljno izgovara. Kroz oči Chani i Stilgara gledamo kako Paul Atreides postaje mesija Muad’Dib. Chani se opire toj transformaciji u višem registru drame (ako ne baš i tragedije). Stilgar priču spušta u niže registre parodije (ako ne baš i satire). To je jedan od načina na koje Villeneuve „izneverava“ Herbertov original.

Kako Lady Jessica stoji naspram Chani, tako kao antipodi stoje jedan naspram drugog Paul Muad’Dib Atreides i Feyd-Rautha Harkonnen. U tim ulogama blistaju Timothée Chalamet odnosno Austin Butler (teško je oteti se – možda tek subjektivnom – utisku da je Butler svog junaka osmislio po uzoru na legendarnog Jokera Heatha Ledgera). Njih dvojica već su klasični junaci epske fantastike. Obojici je uskraćena – recimo to tako – slobodna volja.1 Umesto da biraju, oni ispunjavaju nametnute im uloge. I obojica pokušavaju da sačuvaju makar u tragovima svoj integritet i dostojanstvo (koliko god to izvitopereno zvučalo kada se govori o Feyd-Rauthi Harkonnenu).

Jedan naravno stoji na strani dobra, dok je drugi oličenje zla. Sve kako i treba da bude u „punokrvnoj“ epskoj fantastici. Ali, u jednoj drugoj ravni, obojica su tragični junaci jer ne uspevaju da umaknu svojoj sudbini. Zvuči neobično kada se to kaže, ali sudbina Paula Muad’Diba Atreidesa jeste da bude lažni prorok i mesija. Sve želeći da izbegne masovno prolivanje krvi, on će žitelje univerzuma povesti u pokolj. To je već zamisao samog Herberta, a Villeneuve je dosledno i s dobrim razlozima prati.

Ali koliko god da su dobro izgrađeni i koliko god da čvrsto stoje na osnovama žanra, njih dvojica ipak ostaju u senci dve glavne junakinje, odnosno, na samom kraju, u senci – Chani. Nije slučajno da se film završava njenim kadrom. Ona – Villeneuve je to tako osmislio – kao junakinja sa kojom će se najverovatnije identifikovati svaka osoba u publici, zadaje vrednosti i utvrđuje perspektivu iz koje treba gledati/čitati i oceniti priču. Svako slobodno biće ima pravo da ustane i ode iz situacije koja mu ne odgovara bez obzira na uloge i očekivanja zadata žanrom, okolnostima, konvencijama, ponašanjem drugih aktera. Taj kraj je zaista „epski“, a Zendaya svojim detinjim licem i pogledom – tako ju je slikao Villeneuve – kao da dodatno naglašava svojevrsnu naivnu nevinost slobode.

***

Čitalac zna, Herbert je svoje Slobodne ljude u „Dini“ gradio prema žiteljima Bliskog istoka. U knjizi se ova referenca na arapski svet realizuje vlastitim imenima i prikazanim običajima i verovanjima žitelja Arakisa. Čitalac takođe zna da je začin oko koga se vode ratovi na Arakisu zamišljen po analogiji sa ovozemaljskom naftom, što je druga jaka spona između sveta romana i Bliskog istoka u stvarnom svetu. Film opet tu vezu ostvaruje i izgledom članova plemena Slobodnih ljudi. Nema ni najmanje dileme da će publika čim ih vidi imati asocijaciju na Arape. Baš zato, gledati „Dinu“ 2021, kada je u bioskope ušao prvi deo, nije isto kao gledati je danas, 2024, kada bukti rat u Izraelu/Palestini.

Ne znam kako će na Villeneuveov film gledati žitelji Bliskog istoka, ali neke reakcije već imamo. Od nelagode i nezadovoljstva, pa do poistovećivanja Slobodnih ljudi iz priče sa stvarnim Hamasom. Scene u kojima gledamo razoreno prebivalište Slobodnih ljudi, povređenu decu i žene, neminovno asociraju na uništavanje Gaze. Kada se tako gleda, šta nam zaista kažu film (i knjiga)? Podsetimo se priče, Arakis su kolonizovale moćne porodice iz ostatka svemira, da bi odatle crple neophodno gorivo za međuplanetarna putovanja. Starosedeoci Arakisa ne samo da su potisnuti i ugroženi izrabljivanjem svoje planete, nego su pod pretnjom nestanka jer se uništava njihovo životno okruženje kome su se prilagodili i u njemu naučili da žive. Stoga se oni organizuju i pružaju otpor kolonizatorima. Do ovde je sve jasno i analogije sa stvarnim svetom se drže.

Ali, ideja o oslobođenju Arakisa i njegovih starosedelaca vezuje se za priču o dolasku stranca koji će povesti sveti rat protiv kolonizatora. Naravno, taj stranac će doći upravo iz redova kolonizatora. Pitanje je: šta nam to govori o samostalnosti žitelja Arakisa i njihovim kapacitetima da se sami oslobode? Ni Herbert ni Villeneuve ne traže odgovor na to pitanje, a ne izgleda ni da su ga svesni. Taj utisak ostaje bez obzira na to što je Villeneuve postavio Chani drugačije od Herberta. Drugim rečima, ni jedan ni drugi autor ne tematizuju čuveno pitanje postkolonijalnog diskursa (postavila ga je Gayatri Chakravorty Spivak) – mogu li potčinjeni govoriti u svoje ime? Ali, to pitanje lebdi i nad filmom i nad romanima, i kada razmišljamo o Slobodnim ljudima (diskriminisanim narodima) i kada razmišljamo o junakinjama priče (bez obzira na vek odnosno dva veka feminizma, oba autora, jedan na ramenima drugog, uspela su da zajednički dobace do emancipovane, ali bespomoćne Chani).

To pitanje lebdi i nad Gazom na sličan način. Zato je gledanje „Dine 2“ ove 2024. iskustvo koje prati nelagoda, uprkos tome što je film zaista dobar.

Peščanik.net, 08.03.2024.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *