Ne shvataj ništa lično

Zamisli da si u ogromnom sajmu gde postoji na stotine bioskopa. Gledaš oko sebe, kako bi video šta se prikazuje i primećuješ film sa svojim imenom u njemu. Neverovatno!

Ulaziš u bioskop i unutra nema nikoga osim jedne osobe. Vrlo tiho, pokušavajući da je ne uznemiriš, sedaš kraj te osobe koja te čak i ne primećuje, svu svoju pažnju usmerila je na film. Pogledaš na platno i kakvo iznenađenje! Prepoznajeteš svaki lik u tom filmu – svoju majku, svog oca, braću i sestre, svoje voljeno biće, decu, prijatelje… Onda ugledaš i glavnog junaka u filmu – sebe!

Zvezda si filma i to je priča o tebi. A ta osoba pored tebe to si takođe ti, gledaš sebe kako glumiš u filmu. Naravno, glavni junak je upravo onakav kakav veruješ da jeste, a tako je i sa svim sporednim likovima jer znaš tu priču o sebi. Posle nekog vremena, osećaš kako ti je pomalo dosta svega ovoga čemu si upravo prisustvovao i odlučuješ otići u drugi bioskop.

Don Miguel Ruiz

U ovom bioskopu je samo jedna osoba koja gleda film i ni ona ne primećuje kad sedneš pored nje. Gledaš film i prepoznaješ sve likove, ali tvoja uloga ovog puta je sporedna. Ovo je priča o životu tvoje majke i ona je ta koja gleda film usmerivši na njega svu svoju pažnju. Onda shvataš da majka nije ista ona osoba koja je bila u tvom filmuKontekst na koji ona prikazuje sebe potpuno je drugačiji.

Reč je o načinu na koji tvoja majka želi da je svi vide. Znaš da to nije istinito. Ona jednostavno glumi. Ali onda shvataš da je to način na koji ona sebe doživljava i to je neka vrsta šoka za tebe. Zatim primećuješ da lik koji ima tvoje lice nije ista osoba koja je bila u tvom filmu. Kažeš sebi: ,,Ah, to nisam ja”, ali sada možeš sagledati kako te vidi tvoja majka, što misli u vezi tebe, a to je daleko od onoga što ti misliš o sebi.

Onda uočiš lik svog oca i kako ga vidi tvoja majka, a to se mnogo razlikuje od onoga što ti vidiš. Potpuno je izvrnuto, kao i njeno opažanje svih drugih likova. Vidiš način na koji majka vidi tvoje voljeno biće i čak se pomalo naljutiš na nju. ,,Kako se usuđuje!” Ustaješ i izlaziš iz sale.

Ideš u sledeći bioskop i tamo se prikazuje priča o tvojim voljenima. Sada možeš uočiti da način na koji tvoji voljeni tebe doživljavaju i taj lik je potpuno drugačiji od onog koji je bio u tvom filmu ili onog koji je bio u filmu tvoje majke. Shvataš način na koji tvoje voljeno biće vidi tvoju decu, porodicu, tvoje prijatelje. Možeš pratiti kako osoba koju voliš želi prikazati sebe, a to se razlikuje od onoga kako je ti vidiš.

Onda odlučiš otići na prikazivanje filmova tvojih prijatelja, tvoje braće i sestara i otkrivaš kako svi u svojim filmovima ,,iskrivljuju” likove.

Nakon što si odgledao sve te filmove, odlučuješ se vratiti u prvu dvoranu i ponovo videti vlastiti film. Posmatraš sebe kako glumiš, ali više ne veruješ ni u šta, nisi više siguran u vlastitu priču jer si shvatio da je to, ipak, samo priča. Sada znaš da je to što si glumio celog života zaista bilo bespotrebno, jer te niko ne vidi onako kako bi želeo.

Jasno uočavaš da svu dramu koja se odvija u tvom filmu zapravo niko oko tebe ne primećuje. Očigledno je pažnja svih usmerena na vlastite filmove. Ljudi čak ne primećuju ni kada sediš kraj njih u njihovom bioskopu! Glumci su svu pažnju usredsredili na svoju ličnost, a to je jedina stvarnost u kojoj oni žive. Njihova pažnja je toliko zauzeta ličnom pričom da čak ne opažaju ni vlastito prisustvo – prisustvo onog ko posmatra njihov film.

U tom trenutku za tebe se sve menjaNišta više nije isto, jer sada razumeš šta se zaista događa.

Ljudi žive u svom svetu, u vlastitom filmu, u svojoj priči. Oni ulažu svu svoju veru u tu priču i ona je za njih istinita, ali to je relativna istina jer nije istina za tebe. Sada možeš videti da se sva njihova mišljenja o tebi tiču lika koji živi u njihovom filmu, a ne u tvom. Onaj kome sude umesto tebe je lik koji oni stvaraju. Što god ljudi mislili o tebi zaista se tiče samo slike koju oni imaju, a ta slika nisi ti. U ovom trenutku jasno je da te ljudi koje najviše voliš zapravo ne poznaju, a ni ti njih ne poznaješ.

Jedina stvar koju znaš o njima je ono što veruješ u vezi sa njima. Upoznat si samo sa slikom koju si stvorio, a ona nema nikakve veze sa stvarnim ljudima. Misliš da dobro poznaješ svoje roditelje, bračnog partnera, svoju decu i prijatelje vrlo dobro. Istina je da nemaš pojma što se događa u njihovom svetu – što oni misle, što oni osećaju, o čemu sanjaju.

Onda dolaziš do zaključka da ne znaš čak ni sebe, jer si toliko dugo glumio da si postao majstor u pretvaranju da si ono što nisi. Sa svešću o ovome uviđaš koliko je besmisleno reći: ,,Moja voljena osoba me ne razume.”

Niko te ne razume. Naravno da te ne razumeju. Čak ni ti ne razumeš sebe. Tvoja ličnost se neprestano menja, od jednog trenutka do drugog, u skladu s ulogom koju igraš, u odnosu s drugim likovima u tvojoj priči, u skladu s načinom na koji sanjaš u to vreme.

Kod kuće, imaš neku svoju određenu ličnost. Na poslu, tvoja ličnost je potpuno drugačija. S prijateljima se ponašaš na jedan način, a s prijateljicama na drugi. Čitavog života si unapred donosio zaključke da te drugi ljudi poznaju vrlo dobro i kad oni ne naprave ono što očekuješ, to shvataš lično, reaguješ besno i koristiš reči da stvoriš mnogo sukoba i drame nizašta.

Sada je lako razumeti zašto postoji toliko sukoba među ljudima. Svet je naseljen milijardama sanjara koji NISU SVESNI da ljudi žive u vlastitom svetu, sanjaju svoj san. S tačke gledišta glavnog lika, koja je jedina tačka gledišta, sve se vrti oko njega. Kad sporedni likovi kažu nešto što ne odgovara njegovom uglu posmatranja, on se ljuti i pokušava odbraniti svoj položaj. Želi da sporedni likovi budu onakvi kakvi on želi da budu, a ako nisu takvi, on se oseća uvređeno. On sve doživljava lično. Sa svešću o ovome možete doći do rešenja, a ono je vrlo jednostavno i logično: ne shvataj ništa lično.

Jednom kad uvidiš da ništa što oni kažu ili rade nije zbog tebe, nije važno ko o tebi širi glasine, ko te za nešto krivi, ko te odbacuje ili se ne slaže s tvojim gledištem. Nijedan trač ne utiče na tebe. Čak se ne trudiš braniti svoj ugao gledanja. Jednostavno puštaš da psi laju, a oni će zasigurno lajati i lajati i lajati. Pa šta? Što god ljudi rekli ne utiče na tebe, jer si otporan na njihova shvatanja i emocionalni otrov. Otporan si na grabljivice, na one koji koriste trač da povrede ostale ljude, na one koji žele iskoristiti druge kako bi sebe povredili.

Ne shvataj ništa lično – poruka je koja predstavlja odlično pomagalo za interakciju s pripadnicima tvoje vrste, između ljudi. I to je karta koja te vodi pravo u ličnu slobodu, jer više ne moraš upravljati svojim životom prema mišljenjima drugih osoba.

To te istinski oslobađa! Možeš raditi što god poželiš, znajući da što god uradiš nema nikakve veze ni s kim osim s tobom.

Jedina si osoba koja treba brinuti za priču o sebi samom. Svest o tome menja sve.

SETIŠ SE, SVEST O ISTINI JE PRVI KORAK DO OVLADAVANJA SOBOM, A TO JE ONO ŠTO UPRAVO SADA RADIŠ. Podsetio si se šta je istina.

Sada kada razumeš ovu istinu i kad si svestan, kako više bilo šta možeš shvatati lično? Jednom kada razumeš da sva ljudska bića žive u svom svetu, u vlastitom filmu, u snu, ova spoznaja je pravi zdrav razum: Ne shvataj ništa lično.

Don Miguel Ruiz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *