Orbanove lekcije Trampu

Ne samo što na republikanskim predizborima učestvuje kao da je aktuelni predsednik, Donald Tramp povremeno igra ulogu predsednika i kod kuće. Prošlog petka je ugostio mađarskog premijera Viktora Orbana u kvazi-državnoj poseti na svom imanju Mar-a-Lago, koje pronicljivi kritičari opisuju kao „palatu izvršnog direktora-predsednika-kralja, opremljenu u stilu raskošnog diktatorskog šika kakav vole kleptokrate iz trećeg sveta“.

Orban je tokom proteklih 14 godina pretvarao svoju zemlju u kleptokratsku autokratiju usred Evropske unije. Jasno, Trampu nisu potrebne Orbanove smernice; on je već obdaren autoritarnim instinktom. Ali, uz sve očigledne razlike između Orbanove male evropske nacije i SAD, mađarski primer nudi neke konkretne lekcije koje je američka desnica spremna da usvoji. S obzirom na uzbuđenje s kojim Trampovi lakeji promovišu Orbana – i njihova česta hodočašća u Budimpeštu kao prestonicu „nacionalnog konzervativizma“ – Mađarska predstavlja nagoveštaj kako bi mogao da izgleda drugi Trampov mandat.

Lekcija broj jedan: ako hoćete kontrolu države, morate u potpunosti da kontrolišete svoju partiju. Pošto je početkom ovog veka dvaput uzastopce gubio na nacionalnim izborima, činilo se da je Orbanova karijera gotova. Međutim, uspeo je da stavi upravljanje strankom Fides pod gvozdeni stisak. Nije slučajno što populistički lideri krajnje desnice svuda tretiraju svoje stranke kao privatna preduzeća, u kojima se ne tolerišu interne debate, a kamoli neslaganja.

To utiče na politički sistem u celini: kada deluje na nacionalnoj sceni, lider nije suočen sa ograničenjima koje postavljaju drugi uticajni partijski saborci, koji bi imali kredibilitet kod sledbenika. Do 2020. Tramp je već transformisao Republikansku stranku u neku vrstu kulta ličnosti; to je jedan od razloga zašto ga niko nije zaustavio na putu do 6. januara. Prošlog petka zabeležen je još jedan korak ka potpunom potčinjavanju stranke, pošto je Tramp postavio svoju snaju kao kopredsedavajuću (stvarajući porodični politički biznis sa strane).

Naravno, samo Tramp može glasno da izgovori ono što se ne sme reći i da obznani svoju želju za diktaturom, kao kad bunca o Orbanovim kvalitetima „snažnog čoveka“ i pravog „bosa“. Trampovi lakeji su uzdržaniji. Jedna oblast u kojoj se ne suzdržavaju, međutim, jeste obrazovanje – neprestano brbljaju o „Orbanovom modelu“. Dž.D. Vans, republikanski senator iz Ohaja, proglasio je univerzitete „neprijateljem“ i ocenio da je „pristup Viktora Orbana u Mađarskoj nešto najbolje što su konzervativci ikada uspeli da se izbore sa levičarskom dominacijom na univerzitetima“. Navodno, lekcija nije u tome da se „eliminišu univerziteti, već da im se da izbor između opstanka ili mnogo manje pristrasnog pristupa nastavi“.

Šta se ovde demonstrira? Mađarska je jedina zemlja u Evropskoj uniji sa sistematskim i strukturalnim kršenjem akademskih sloboda. Tamo vlada odlučuje šta se računa kao akademski predmet, a šta ne (naravno, rodne studije se ne računaju). Orban je takođe prinudio jedan univerzitet da zatvori svoja vrata iz očigledno političkih razloga.

Ideal je ne samo da se uspostavi kontrola nad obrazovanjem i kulturom, već da se država kao takva pretvori u partijski instrument. Kao i drugi ekstremno desničarski populisti, Orban je karijerne državne službenike zamenio lojalistima – što je lekcija koju američki desničari nestrpljivo izučavaju. Pre nego što je odao počast našem autokrati u egzilu u Palm Biču, Orban je razgovarao sa predstavnicima Heritidž fondacije, trustom mozgova koji je sa zastrašujućom preciznošću izložio trampistički plan za otmicu onoga što bi trebalo da bude neutralna birokratija u ime uništavanja „duboke države“.

Unutar EU, Orban je Putinov saveznik koji pokušava da blokira sankcije i uskrati podršku Ukrajini kad god je to moguće. Naizgled, afinitet je ideološki: i jedan i drugi navodno veruju u „jake porodice“ (nema veze kako se Putin odnosi prema vlastitoj porodici, ili možda više njih) i isticanje „nacionalnog suvereniteta“ u odbrani granica (nema veze da li to podrazumeva invaziju na drugu zemlju).

Ipak, taj odnos je na kraju transakcioni. Orban će posegnuti za bilo kojom silom – uključujući Kinu i Iran – da ojača svoj režim kod kuće. Priredbe „nacionalnog konzervativizma“, u kojima učestvuju i fanovi američkog Putina, očigledno su korisne, jer to kritičare fiksira na pitanja poput istopolnih brakova, umesto na korupciju i razgradnju demokratije. Trampov transakcijski pristup bio je očigledan tokom njegovog boravka na funkciji i, ako bude ponovo izabran, verovatno će ga samo pojačati u drugom mandatu.

Teško je pitanje da li je Tramp naučio lekcije iz vlastitog predsedničkog iskustva. Međutim, najlakše je pitanje da li je Tramp željan osvete. Orban je poraz na izborima 2002. doživeo kao veliku nepravdu; kada se vratio na funkciju 2010, poneo je sa sobom dosta resantimana i strategiju kako da nikada više ne pusti vlast iz ruku. Pogrešno bi bilo ekstrapolirati previše iz zemlje koja ima manji broj stanovnika od Pensilvanije. Ali bar ovde paralela između dva političara koje je sam Tramp proglasio „blizancima“ ne može biti jasnija.

The Guardian, 12.03.2024.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *