Otimači izgubljenog kovčega

Jedna od mnogobrojnih priča kaže, da su Templari, nakon što su konačno uspeli da pronađu Zavetni kovčeg, skinuli sa njega poklopac i ostali u šoku. Prosto, iznenadio ih je sadržaj kovčega, jer su u njemu ugledali, za njih, u to vreme, čudnovatu napravu. Reč je o mašini koja je proizvodila ’’manu’’.

Naime, dok su četrdeset godina lutali pustinjom, Jevreji su uspeli da prežive Božjom milušću, jedući ’’manu’’. Prema starozavetnom opisu, mana je bila kao zrno korijandera, jednogodišnje biljke iz porodice Apiaceae, poreklom iz Azije. Od nje se pravi pogača, peče se kao hleb ili kuva. Ima ukus medenog kolača. U Starom zavetu se pominje četrnaest puta. Najstariji izveštaj o ’’mani’’ se nalazi u Knjizi Brojeva. Postoje dve jevrejske tradicije o čudu ’’mane’’. Jedna kaže da se čudo mane i prepelica dogodilo u blizini Kadeša, dok druga, sveštenička sugeriše da se taj događaj zbio pre dolaska na Sinaj.

U Knjizi Izlaska se napominje da se mana skupljala svako jutro izuzev subote. Jevreji predvođeni zakonodavcem Mojsijem, manu su zvali ’’nebeski hleb’’. Takođe, u apokrifnim knjigama za manu se kaže da je eshatološka hrana, koju će Mesija, pojavljujući se u pashalnoj noći nanovo dati. U Novom zavetu ’’mana’’ je dobila drugu dimenziju, kao hleb koji je sišao sa neba i povezan sa euharistijom. Isus u svojoj propovedi u Kapernaumu potvrđuje navedeno, govoreći za sebe da je istinski hleb života.

Kabala, telo jevrejskog tradicionalnog znanja, držana je u tajnosti sve do XIII veka, a njen sadržaj se smatrao sa magijsko-mistične tačke gledišta, posebno kada je reč o ’’Starcu Dana’’. Godine 1978. dva engleska inženjera, Džordž Sasun i Rodni Dejl, zaključili su da opis Starca Dana, osim duhovne komponente, ima i svoj materijalni aspekt, kao ’’mašina za proizvodnju mane’’. Mašina, nazvana ’’Othik Iomin’’ u Zoharu, radila je na osnovu uzgoja i prerade algi, verovatne jedne od vrsta hlorele, koja se održavala snabdevanjem rose, ili vode, i radijacije više verovatno od izvora svetlosti na nuklearni pogon. Zoharov opis je toliko tačan da su Sasun i Dejl mogli da rekonstruišu mašinu u svim njenim detaljima.

Iako je tehnički opis mašine izuzetno detaljan, nije odmah očigledno da je reč o tehničkom servisnom priručniku jer delovi Othik Iomina označeni su terminologijom u upotrebi oko 1000. g.p.n.e. U vreme pisanja Zohara nije bilo reči za ’’kupolu od perspeksa’’ ili ’’posudi za uzgoj algi’’, pa su koristili ’’glava’’, ’’lobanja’’, i vrlo često ’’lice’’.

Kompletna mašina se smatrala božanstvom ili polubožanstvom koja se sastojala od muških i ženskih delova. Ta mašina je omogućila Izrelcima da prežive. Po svemu sudeći, mašina je držana u Zavetnom kovčegu, koji je služio kao transportni kontejner za mašinu na nuklearni pogon, koja bi se lako oštetila u pustinjskim uslovima. U vreme Davida i Solomona našla je svoje mesto u Svetinji nad svetinjama u Solomonovom hramu u Jerusalimu, dok se pre toga čuvala u Šatoru od sastanka, odnosno skiniji.

Zanimljivo je da se najpotpuniji inventar sadržaja Zavetnog kovčega nalazi u Novom zavetu – u ’’Jevrejima’’. Kaže se da je u Svetinji nad svetinjama počivao zlatom prekriveni Zavetni kovčeg. Kovčeg je sadržao zlatni ćup mane, Aronov štap sa pupoljcima na kojima su bili i zreli bademi i kamene ploče saveza. Kamene ploče su bile one na kojima je Bog napisao deset zapovesti.

U istoimenom filmu Stivena Spilberga ’’Otimači Izgubljenog Kovčega’’, iz 1981. godine, grupa nacista, predvođenih magom iz okultnog biroa SS-a ’’Ahnenerbe’’, otvara kovčeg na nekoj tajnoj lokaciji. Bilu iznenađeni jer su na dnu kovčega pronašli samo ’’beli prah’’, nalik pesku.

Reč je o ’’zlatu bogova’’, istom alhemijskom belom zlatu koji su znali da prave Adepti svešteničkog Reda Zlatne kuće iz Memfisa u starom Egiptu. Zvali su ga mfkzt i bio je hrana za ’’ka’’, astralno ili svetlosno telo. O ovoj temi je pisao i Josif Flavije, opisujući ’’manu’’ koja je hranila Izraelce u godinama lutanja. Mfkzt je mana, koja je u Mesopotamiji bila poznata kao shi-mana, a vekovima kasnije je nazvana ’’ormus’’. Znanje o proizvodnji ”ormusa” je sačuvao egipatski sveštenik Ormus i njegovo Bratstvo, i ono je kasnije preneto Redu Naše Dame od Siona i Templarima; ali ne bilo kojim Templarima, već komanderiji u Rusijonu u Francuskoj; u oblasti Razes.

Osim alhemijskog sadržaja Zavetnog kovčega, Templare je interesovao njegov drugi aspekt, ratni, kao moćno oružje koje bi se moglo upotrebiti na bojnom polju; nalik drevnim Izraelcima koji su ga sa sobom nosili u bitkama i pobeđivali protivnike.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *