Perfectus

Унутрашњост Храма “Црвеног крста цара Константина” у лондонском предграђу Кенсингтон изгледала је величанствено и импресивно. Клечао сам погнуте главе са руком на лобањи испред олтара на Истоку који је бљештао у злату. На трибинама на јужној и северној страни стајали су у белим огртачима са великим црвеним крстом на грудима чланови Сената и сви су своје мачеве усмерили ка мени. Велики моћни мајстор је изашао из олтара, високо подигао свој сребрни церемонијални мач и спустио га на моје десно раме. Са свих страна загрмео је заглушујући звук звекета мачева који ми је одзвањао у глави. Oнда је све нагло утишало. Чуо се само снажан глас Великог мајстора:

” У име Светог равноапостолног цара Константина проглашавам те Савршеним принцом реда Светог Ђорђа!”.

“Перфектус, перфектус, перфектус!” јечало је са југа и севера.

Следећег јутра будим се касно, мамуран од синоћне прославе. Сам сам у апартману, супруга је раније отишла на посао. Још увек несигурним кораком одлазим до бара и из фрижидера вадим мали Хајникен. Седам у фотељу и пиво испиијам на екс (или шти би у мом завичају рекли “из једног душка”). Кроз прозор видим за дивно чудо у сунцу окупан Лондон, а што се није десило бар задње две недеље. Помислим онако несабран, није ли ово Божији знак? Читам са мобилног телефона поруку Великог мајстора, а коју ми је послао рано, баш у минут на изазлак сунца у зору над престоницом Уједиеног краљевства:

“Најдражи ми брате, нека Велики Неимар свих светова благослови твој одлазак у родни Београд и нека угоди да свој рад успешно обавиш”.

Погледам на зиду икону Светог Ђорђа како на белом коњу копљем пробада чељуст аждаје. У празнини стана гласно изговарам:
” Свети Великомучениче Георгије, заштитниче племена мога, помози грешнику, рабу Божијем, мени недостојном, да кроз искушења прођем!”.

Отварам поново фрижидер и узимам следеће пиво.

ВМ, Беооград

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *