Seksizam u ekonomiji

YANIS VAROUFAKIS

Ekonomija ima „problem“ žena. Devojke u srednjoj školi je izbegavaju. Studentkinje često odustaju od ekonomskih kurseva. Taj problem je dublji od problema nedovoljnog prisustva žena u disciplinama matematike, prirodnih nauka i tehnologije. Čak i najuspešnije žene u ekonomiji, poput Christine Lagarde, predsednice Evropske centralne banke, vide ekonomiste kao pripadnike „tribalističke klike“ koja se oslanja na pogrešne modele.

Jedan od razloga zašto se žene nerado posvećuju ekonomiji može biti muška šovinistička svinja koja dominira ovim poljem, prerušena u ovaploćenje čiste ekonomske racionalnosti. Svi ekonomski modeli, od ponude i tražnje krompira do efekata kamatnih stopa na inflaciju i investicije, zasnivaju se na ideji o homo economicusu: fikcionalnoj hiper-racionalnoj budali, zamišljenoj po Robinzonovom modelu, koja uvek dobija ono što želi i želi ono što dobija (između svih raspoloživih alternativa).

Nijedna razumna žena neće se prepoznati u modelu racionalne osobe kao robota kojim upravljaju algoritmi, spremnog da sprži planetu za neznatnu ličnu dobit i nesposobnog da ponekad učini ispravnu stvar (samo zato što je ispravna). Ideja homo economicus odbija i obzirnije muškarce, pa je taj arhetipski model racionalnog ponašanja uglavnom rezervisan za muškarce bez mnogo skrupula.

Jednako je problematičan način na koji disciplina ekonomije pristupa problemu pravde. Da bi ostavili utisak nepristrasnosti i opravdali odbijanje zahteva žena da se izvrše promene zbog kojih bi muškarci možda morali da učine poneki ustupak, ekonomisti se pozivaju na učenja Vilfreda Pareta, italijanskog ekonomiste koji je bio i Mussolinijev simpatizer: „naučna“ ekonomija može preporučiti samo one politike kojima se uvećava blagostanje bar jedne osobe, a pritom se ne umanjuje blagostanje svih ostalih. U patrijarhalnom svetu, u kom najveći deo bogatstva pripada muškarcima, Paretovo načelo efikasnosti je bedem kojim se brani seksistički status quo.

To nije sve. Razmotrimo primer četiri osobe ili četiri grupe (A, B, C, D) pred kojima stoje tri moguće odluke (X, Y, Z) koje se tiču svih. Na primer, zamislimo da su četiri osobe (A, B, C, D) prijatelji koji su se prošle sedmice dogovorili da večeras zajedno odu u pozorište (X), a ne u bioskop (Y) ili restoran (Z). Pretpostavimo da su njihove preferencije sledeće:

– A bi pošao u bioskop radije nego u pozorište i u pozorište radije nego u restoran (A: Y>X>Z)
– B bi na lepu večeru pre nego u bioskop i u bioskop pre nego u pozorište (B: Z>Y>X)
– C je jednako naklonjen pozorištu i bioskopu, i jedno i drugo mu je draže od restorana (C: X=Y>Z)
– D bi najradije išao na večeru, a između pozorišta i bioskopa bira bioskop (D: Z>Y>X)

Pitanje glasi: S obzirom na preferencije, treba li da se predomisle i umesto u pozorište (kao što su planirali) ipak odu u bioskop ili na večeru? Ekonomisti imaju spreman odgovor. Ako umesto u pozorište (X) odu u restoran (Z), dvoje od njih (A i C) će biti oštećeni, što se kosi s Paretovim kriterijumom. Ako pozorište (X) zamene bioskopom (Y), niko neće biti oštećen, a čak troje (A, B i D) će proći bolje nego što su se nadali. Na osnovu toga ekonomisti zaključuju da je racionalna i pravična odluka odustajanje od pozorišta i odlazak u bioskop.

To izgleda logično. Ali podrobnije ispitivanje otkriva nedostatke ovog pristupa. Obratimo pažnju na to da je preporuka da se pozorište (X) zameni bioskopom (Y) motivisana isključivo rangom individualnih preferencija. Ko su ovi ljudi (A, B, C, D), kakvi razlozi stoje iza njihovih preferencija (X, Y, Z), to se ne uzima u obzir pri donošenju konačne presude. Da bismo shvatili zašto je takav pristup nedopustiv, razmotrićemo jednu drugačiju priču s istim rasporedom preferencija.

Sadistički vođa bande (A) ušao je s naoružanim ljudima u selo i okupio stanovnike (D) s namerom da ih pobije (ishod X). U tom trenutku, vi (osoba B), šetajući kroz šumu, stižete u selo i nailazite na strašnu scenu. Istovremeno, filmska ekipa (C) skrivena u grmlju sve to snima. Vođa bande vas dočekuje raširenih ruku i uz preteći pogled iznosi sledeću ponudu: „Ako uzmeš pištolj i nasumično ubiješ nekoga, poštedeću ostatak sela (ishod Y). Ako to ne uradiš, sve ću ih pobiti (ishod X).“

Preferencije učesnika u ovom događaju (A, B, C, D) u pogledu ishoda X, Y i Z iste su kao u slučaju četiri prijatelja koji su planirali zajednički izlazak: vojskovođa (A) bi želeo da vas učini saučesnikom (ishod Y mu je draži od ishoda X), dok ishod Z (da niko ne strada) i ne razmatra. Seljaci vas mole da uradite ono što bandit traži (da bi stigli do ishoda Y umesto X). Filmskoj ekipi je svejedno šta će se dogoditi, važno im je samo da snime bar jedno ubistvo (X ili Y). Šta ćete uraditi ako vam je najmanje prihvatljiv ishod smrt svih stanovnika sela? (B: Z>Y>X) To je definicija teške odluke: sukob između etički utemeljenog odbijanja da se oduzme ljudski život i želje da se sačuva što više života. Ali ekonomisti ne misle tako. Za njih je to laka odluka.

Pošto su strukturno nesposobni da uoče razliku između okrutnosti u opisanom izboru i debate četiri prijatelja koji se dogovaraju kako će provesti veče, ekonomisti će reći: uzmi pištolj i nasumično ubij nekoga (da bi se ishod X zamenio ishodom Y – nevažno je da li je ishod Y odlazak u bioskop ili ubistvo). Nema prostora za priznanje da su neki izbori jednostavno pogrešni, kakva god da je kalkulacija, da postoje izbori koji se ne mogu svoditi na sabiranje i oduzimanje preferencija. Ne treba da nas čudi što žene, koje su u patrijarhalnim društvima upućenije u društveni kontekst i razloge za postupanje koji se ne mogu kvantifikovati, nisu oduševljene ekonomskom naukom.

Ono što žene odbija nisu samo zavist koju ekonomisti osećaju kada se porede s fizičarima, odsustvo ženskih uzora na ovom polju i galamdžije pune testosterona koji dominiraju na ekonomskim seminarima. Da bi postala „kraljica društvenih nauka“, ekonomija je u središte svojih modela i metoda postavila muškog šovinističkog racionalnog idiota. S obzirom da bi traženje od ekonomista da odustanu od modela koji su im doneli ogroman uticaj bilo isto što i tražiti od nekog plemena da se odrekne lažne vere koja ga čini dominantnim, pitanje je zašto bi žene uopšte ulazile u disciplinu čiji im je filozofski seksizam već namenio ulogu nasumično odabrane žrtve za odstrel?

Project Syndicate

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *