“Од како је прислужено прво слободнозидарско кандило на овом Олтару Истине и Љубави и од како се с њега почела да шири проповед о Слободи, Братству и Једнакости међу људима, ово је тек трећи случај међу нама, да се пред њим нађе један Апостол цркве Господње, или још тачније један поборник светлих Задужбина, наших великих и славних Немањића.”1 – овим речима је, давне 1910. године, Јован Алексијевић, уредник “Неимара” и касније Велики тајник Велике ложе СХС Југославија, дочекао улазак у Слободнозидарски Савез и Племениту ложу “Побратим”, младог архимандрита Платона, чиме се, дубоко промишљајући на који начин да се одужи роду људском, иако обучен у јерејску ризу и венчан за свету Цркву, удружио са онима који су прихватили задатак просвећивања и добробити Отаџбине и Народа, а затим и благостању целокупног Човечанства2. А, беху то речи пророчке брата Јове, јер као и први апостоли Христови, овај народни апостол пострада Бога, Истине и Човекољубља ради, а Црква га 21. маја 1998. године и уписује у Именослов Светих, као свештеномученика!!!
Први српски питомац
Платон Јовановић се родио као Миливоје Јовановић, у Београду 29. септембра 1874. године, тада Кнежевини Србији, од оца Илије, официра пореклом из Требиња и мајке Јелке од племенитог рода Соколовића из Фоче. Школовао се у Врању и Нишу где му је отац службовао, а након нишке Гимназије, образовање је наставио на београдској Богословији. Већ као ученик трећег разреда Богословије, узео је монашки постриг, а по завршетку исте рукоположен је за ђакона и презвитера у Београду, где је уз сталну бригу и подршку митрополита Михајла3 остао све до 1896. године када је послат у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији и то као први српски питомац Словенског добротворног друштва којег је основао као фондацију за помоћ Словенима Иван Сергејевич Аксаков. Да је оправдао подршку и свог ментора Митрополита (тада већ почившег) и Фонда, доказао је 1901. године када је Академију завршио са степеном кандидата богословља и дисертацијом на тему “Уређење Српске цркве у време Цара Душана” за коју је добио похвалу и награду руског Светог синода.
Исте године, при повратку из Русије, одликован је достојанством синђела и постављен за старешину манастира Рајиновац у Бегаљици код Гроцке и изабран за члана редакционог одбора “Хришћанског весника”. Следеће, 1902. године, указом краља Александра Обреновића, Платон је постављен за суплента Прве београдске реалне гимназије, а након мајског преврата, можда због “обреновићизма” његовог ментора и њега самог, послат је као суплент веронауке у алексиначку учитељску школу и јагодинску школу. Године 1906. полаже професуру, чиме испуњава услов да се врати у Београд где предаје веронауку у Гимназији, а 1908. године га Синод одликује достојанством протосинђела и именује уредником Гласника – службеног листа Српске православне Цркве у Краљевини Србији. За заслуге што је својим јавним ангажманом успео да спречи да Манастир Високи Дечани постане руски манастир4
1909. године Свети архијерејски сабор га одликује и достојанством архимандрита, а наредне 1910. године бива примљен у Слободнозидарски Савез.
Гонитељи као убице
Свој патротизам исказује већ избијањем Првог балканског рата 1912. године, када добровољно ступа у војску и постаје бригадни свештеник (одликован Златном медаљом) и остаје при војсци све до краја прве године Великог рата и почетка повлачење српске Владе и војске преко албанских голети. О тим ратним данима писао је: “Посматрао сам ужасе рата, гледао на сваком кораку мучења војника и како смрт односи једног по једног. Те ноћи, поред логорске ватре, под кишом и снегом сећао сам се једне мудре библијске напомене: Помени последњега!”. Тада је Платон схватио колико је човек крхак, ништаван, немоћан и безазлен када се у обичном, мирном животу занесе и рачуна погрешно да све може и да ће вечно живети5.
Крајем 1914. године, Платон је ослобођен војне службе и врађен на место професора Гимназије у Београду где је провео окупацију и преко својих слободнозидарских веза у иностранству помагао све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице погинулих ратника и побијених сународника. Децембра 1915. године и он је требао бити интерниран у логор, заједно са још неколицином свештеника и неколико хиљада Срба из Крушевца, међу којима су већина били угледни службеници, судије, занатлије и трговци, али их је тога спасио градоначелник Параћина, и вероватно Брат, Јован Сјеницки ургирајући код аустроугарских војних власти и гарантујући за њих да су “добри људи”6. То је Платону омогућило да, након одласка Митрополита београдског Димитрија на Крф, јуна 1916. године, остане веза Цркве са свештенством и народом, те да дејствује као његов заменик у окупираној Отаџбини, где је припремио повратак Митрополита Димитрија по ослобођењу.
Међутим, нови стварни владар, регент Александар, за разлику од свог оца Краља Петра, био је неумољив према “миљеницима” бивше династије, али и политичким противницима безпоговорног јужнословенског уједињења (што је Платон и био) – својим указом од марта 1919. године архимандрита Платона је, са само 45 година, пензионисао са места професора Гимназије и лишио га највеће Љубави – образовања и просвећивања младих нараштаја. Платон је 1921. године записао: “Кад би неко обележио моје први српски питомац, они би се бранили и доказивали да то нису – јер ме, доиста, нису убили ни пушком, ни ножем – још сам жив. Ипак, шеснаест година савесног служења Цркви, Народу и Школи они су осветнички пребрисали и замислили као да више не постојим.” Међутим, не предајући се очају и уз помоћ Браће, Платон се запошљава као шегрт у столарској радионици “Балкан” у Београду, а неколико месеци касније у београдској штампарији “Рад” где је убрзо постао управник.
Иако на политичкој ветрометини режима, његова настојања да се врати Цркви и школи брзо су се испунила, па макар и у “провинцији”, када је 1922. године постављен за управника монашке школе и настојатеља Манастира Раковица, па Манастира Поганова у нишкој епархији. Избором новог Патријарха Варнаве (Росића)7 1930. године, долазе бољи дани за Платона и враћање просветитељском раду. Наиме, Патријарх Варнава именује 1932. године Платона управником манастирске штампарије у Сремским Карловцима и даје благослов за уредника “Гласа српске патријаршије”, а од 1934. године, када се после убиства Краља Александра Карађорђевића (октобар 1934. године) мења политичка клима, и настојником Манастира Крушедол, где остаје све до 1936. године. У јуну 1936. године је хиротонисан за викарног епископа моравичког од стране Партијарха Варнаве, где остаје све до 1938. године. За време свог службовања као викарни епископ, а истовремено и даље као управник карловачке штампарије, јавно се борио против пројекта потписивања Конкордата са Римском Куријом, а био је и један од главних предводника тзв. Крваве Литије у Београду
1937. године. Ни не чуди што је одмах по доласку на Престол Светог Саве новог Патријарха Гаврила8 фебруара 1938. године, а након сумњиве смрти Патријарха Варнаве јула 1937. године, 22. јуна 1938. године Платон отпослат на сам руб Отаџбине као епископ охридско-битољски, а годину дана касније у Бањалуку као тамошњи епископ.
Добар пастир
Други светски рат, владика Платон је дочекао у Бањалуци, коју су окупирале формације Независне државе Хрватске. Када му је 10. априла 1941. године саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.” Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Овоземаљско тело убијеног владике сахрањено је на тадашњем војничком гробљу у Борику, 24. маја 1941. године, без опела и било какве пратње, а на дрвеном крсту није писало ништа, а 1973. године је пренето у бањалучку Саборну цркву.
И као закључак овом раду, најбоље ће послужити поучне речи одважног и правдољубивог Светог Владике: “Страх је последње зло. Плашити се значи бити роб. Одважност је највећа срећа – она чини живот срећним, а смрт не тако страшном. Зато се увек одаје Слава и Част онима који нас уче одважности!”. Такав је живот и живео: Истина и Правда су основ морала, а Слобода и Одважност највеће врлине.
1 НЕИМАР број 4, Велика ложа СХС Југославија, Београд – страна 145 (иако је овај број изашао тек 1922. године, сматрам да се текст односи баш на Светог Платона и то из више разлога: прва три броја који су изашли тек 1914. године, односе се на период 1911-12 када се оснивао Врховни савет Србије и само је та тематика била у тим бројевима, да би након 1914. године следећи број (4) изашао тек 1922. године, други разлог је што након Стратимировића и Шакабенте, у Савез није примељен нико са тако великим чином (архимандритским) или свештеничким чином уопште до 1927. године)
2 Поред Светог Владике Платона, слободнозидарска браћа били су од 70-тих година XVIII века у осијечкој ложи VIGILANTIA – Будност и Стефан Стратимировић (1757-1836) митрополит карловачки 1790-1836 и Јосиф Јовановић Шакабента (1743-1805) епископ пакрачко-славонски, бачки и банатски 1781-1805
3 Митрополит Михаило (Милоје) Јовановић (1826-1898) митрополит београдски 1859-81 и 1889-98, први председник Црвеног крста Србије и задужбинар (зграда Основне школе у Сокобањи)
4 Наиме, 1903. године је владика Нићифор, због презадужености манастира Високи Дечани, потписује уговор са руским монасима да откупе овај манастир, што је јавном полемиком спречио тада протосинђел Платон из које расправе је и проистекла књига “Високи Дечани” објављена 1910. године, као једна од десетак Књига и преко стотину трактата чији је аутор Свети Платон.
5 Платоново писмо Миртополиту београдском Димитрију Павловићу (1846-1930) – Митрополит београдски 1905-1920 и Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски 1920-1930
6 Платоново писмо Јовану Сјеницком, новинару и веома присном пријатељу Брата Бранислава Нушића (прича “Позоришна кафана”, Бранислава Нушића)
7 Варнава (Петар) Росић (1880-1937), патријарх српски 1930-1937
8 Гаврило V (Ђорђе) Дожић-Меденица (1881-1950), патријарх српски 1938-1950
Илустрације и поднаслови Глас масона
ПКУ Брат Р.Ј. ПЛ Истина, орјент Београд