Templari, sledbenici gnostičkog puta

Vitezovi Templari su u mističnom smislu bili povezani sa ponovnom izgradnjom Solomonovog hrama. Pre svega, Templari su videli sebe kao ratnike-slobodne zidare Zorovavelja, koji je ubedio kralja Darija da dozvoli obnovu Jerusalimskog hrama i povratak Izabranog naroda u Svetu zemlju. Osim toga, Vitezovi Templari su bili sledbenici gnostičkog puta i učenja Johanita, po kome je Hram bio mistično središte sveta; pa su se na taj način tajno opirali moći i autoritetima pape i evropskih monarha. Njihov crno beli barjak ’’beauceant’’ (u prevodu ’’dve boje’’) proizašao je iz njihove naklonosti ka gnosticizmu i manihejstvu.

Crno beli barjak

Vitezovi Templari su u mističnom smislu bili povezani sa ponovnom izgradnjom Solomonovog hrama. Pre svega, Templari su videli sebe kao ratnike-slobodne zidare Zorovavelja, koji je ubedio kralja Darija da dozvoli obnovu Jerusalimskog hrama i povratak Izabranog naroda u Svetu zemlju. Osim toga, Vitezovi Templari su bili sledbenici gnostičkog puta i učenja Johanita, po kome je Hram bio mistično središte sveta; pa su se na taj način tajno opirali moći i autoritetima pape i evropskih monarha. Njihov crno beli barjak ’’beauceant’’ (u prevodu ’’dve boje’’) proizašao je iz njihove naklonosti ka gnosticizmu i manihejstvu. Dobro poznati amblem ’’dvojice vitezova koji jašu jednog konja’’ u simboličkom smislu iskazuje njihova gnostička uverenja. Konj je Mitra, a dvojica vitezova predstavljaju dualizam. Dakle, to su i više nego jasni pokazatelji templarskog interesovanja za Manihejstvo i Gnosticizam. Mani je bio persijski mudrac i osnivač Manihizma, koji je bio pod jakim uticajem Gnosticizma, Hrišćanstva, Zoroastrijanizma i Budizma. Mani je rođen i živeo u III veku. Bio je sin čoveka po imenu Patik, koji je bio poreklom iz Ektabane, danas grad Hamadan u Iranu. Patik je bio pripadnik jevrejsko-hrišćanske verske grupe Elcesaita. Majka mu je bila poreklom Jermenka. Zvala se Marijam. Mani je jako rano postao ’’Sin Udovice’’. Putovao je do Indije i teritorija koje su danas deo Afganistana. U dobi od 12 i 24 godine je imao duhovno iskustvo, svog ’’nebeskog blizanca’’ – sizigosa. Po povratku kući se predstavio kralju Šapuru I, kome je posvetio svoje jedino delo napisano na persijskom – Šabuhragan. Kralj je potom uzeo pod zaštitu na svoj dvor. Za Sina Udovice, Manija, kaže se da je činio čuda i lečio ljude. Bio je poznat i kao slikar. I kralj Hormizd I je nastavio da štiti Manija, ali je potom pao u nemilost, od strane novog kralja Bahrama I, koji je naredio da ga razapnu, a potom su mu odrali kožu i odrubili mu glavu, a njegovo izmučeno telo je zatim obešeno iznad glavne kapije grada Gundešapura. U prilog tezi, templarske posvećenosti proučavanju gnostičkog učenja, do koga su došli u Svetoj zemlji, ide još jedan templarski pečat, gnostičkog božanstva Abraksasa, bića sa telom čoveka i glavom petla – koje su poštovali gnostici ranog perioda Hrišćanstva.

Secretum Templi

Novija istraživanja eminentnih istorijskih stručnjaka na ovu temu kažu, da je Abraksas bio templarski amblem onoga što su nazivali Secretum Templi. Pečat sa likom Abraksasa je koristio tajni unutrašnji red Templara. Ipak, templari nisu ’’slučajno’’ izabrali da koriste ovaj misteriozan pečat, te je morala postojati nekakva namera. Sasvim je moguće pretpostaviti da je unutar templarskog reda postojala ’’paralelna hijerarhija’’, predvođena Tajnim Majstorima. U tom smislu Tajni Majstori su bili povezani sa tajnom Žizora, posebno čuvenom ’’sečom bresta’’ koja se desila 1188. Dakle, tajni unutrašnji krug Reda Hrama je koristio i međusobno komunicirao gnostičkim simbolima. Pečat sa likom Abraksasa, templarski unutrašnji red je posebno koristio u periodu između 1210-1290. Uz navedeno, nesmemo zaboraviti i templarske dobre odnose sa Asasinima, od kojih su usvojili izvesne islamske oblike gnosticizma. Ismaeliti su nastali krajem VIII veka, usled raskola unutar šitskog Islama, razvivši mističnu i gnostičku filozofiju, koja je kombinovana sa učenjem iz Kurana i konceptima koji se preuzeti iz drugih kultura; Neoplatonizma i Hinduizma. Asasini su čak u jednom trenutku sklopili savez sa Krstašima, protiv Saladina. Vitezovi Templari su imali sličnu hijerarhijsku strukturu kao Asasini. Tako su došli u kontakt sa sufističkim učenjem. To je bio prelomni trenutak koji je Vitezove Templare odveo daleko do njihovih hrišćanskih korena. Stoga ne čudi da su Asasini imali hijerarhiju od devet stepenova. Templara je ukupno s počekta bilo samo devet. Zapravo su na samom početku bila samo šestorica, koji su bili članovi Čuvara Svetog Groba. Trojica vitezova im se priključila nešto kasnije. Čak i taj broj ’’6’’ je za njih imao posebno značenje, ali se odnosi i na jednu drevnu priču, poreklom iz Sumera. Otud i oktagonalna arhitektura, kao i oktagonalni ’’šapasti krst’’, jer osam je broj Ogdoada, plus jedan je devet, kao ’’devet manifestacija duha’’ ili broj Demijurga. Osam je porodica, poreklom od Merovinga, učestvovalo u formiranju Reda Hrama. Na sve ovo, dodajmo i templarske kontake sa Katarima u Langedoku, koji su poprilično uticali na to, da u jednom trenutku Templari pokrenu tajni plan, po kome je Langedok trebao da postane njihova nezavisna teritorija. Kada je francuski kralj Filip Lepi saznao za to, njihova sudbina je bila zapečaćena. Podsetimo još, da je mnogo progonjenih Katara svoje utočište i zaštitu potražilo unutar Reda Hrama, postavši templarski vitezovi. Razmena znanja je nastavila neometano da teče.

Dualizam

Vitezovi Templari su u mističnom smislu bili povezani sa ponovnom izgradnjom Solomonovog hrama. Pre svega, Templari su videli sebe kao ratnike-slobodne zidare Zorovavelja, koji je ubedio kralja Darija da dozvoli obnovu Jerusalimskog hrama i povratak Izabranog naroda u Svetu zemlju. Osim toga, Vitezovi Templari su bili sledbenici gnostičkog puta i učenja Johanita, po kome je Hram bio mistično središte sveta; pa su se na taj način tajno opirali moći i autoritetima pape i evropskih monarha. Njihov crno beli barjak ’’beauceant’’ (u prevodu ’’dve boje’’) proizašao je iz njihove naklonosti ka gnosticizmu i manihejstvu. Dobro poznati amblem ’’dvojice vitezova koji jašu jednog konja’’ u simboličkom smislu iskazuje njihova gnostička uverenja. Konj je Mitra, a dvojica vitezova predstavljaju dualizam. Dakle, to su i više nego jasni pokazatelji templarskog interesovanja za Manihejstvo i Gnosticizam. Mani je bio persijski mudrac i osnivač Manihizma, koji je bio pod jakim uticajem Gnosticizma, Hrišćanstva, Zoroastrijanizma i Budizma. Mani je rođen i živeo u III veku. Bio je sin čoveka po imenu Patik, koji je bio poreklom iz Ektabane, danas grad Hamadan u Iranu. Patik je bio pripadnik jevrejsko-hrišćanske verske grupe Elcesaita. Majka mu je bila poreklom Jermenka. Zvala se Marijam. Mani je jako rano postao ’’Sin Udovice’’. Putovao je do Indije i teritorija koje su danas deo Afganistana. U dobi od 12 i 24 godine je imao duhovno iskustvo, svog ’’nebeskog blizanca’’ – sizigosa. Po povratku kući se predstavio kralju Šapuru I, kome je posvetio svoje jedino delo napisano na persijskom – Šabuhragan. Kralj je potom uzeo pod zaštitu na svoj dvor. Za Sina Udovice, Manija, kaže se da je činio čuda i lečio ljude. Bio je poznat i kao slikar. I kralj Hormizd I je nastavio da štiti Manija, ali je potom pao u nemilost, od strane novog kralja Bahrama I, koji je naredio da ga razapnu, a potom su mu odrali kožu i odrubili mu glavu, a njegovo izmučeno telo je zatim obešeno iznad glavne kapije grada Gundešapura. U prilog tezi, templarske posvećenosti proučavanju gnostičkog učenja, do koga su došli u Svetoj zemlji, ide još jedan templarski pečat, gnostičkog božanstva Abraksasa, bića sa telom čoveka i glavom petla – koje su poštovali gnostici ranog perioda Hrišćanstva. Novija istraživanja eminentnih istorijskih stručnjaka na ovu temu kažu, da je Abraksas bio templarski amblem onoga što su nazivali Secretum Templi. Pečat sa likom Abraksasa je koristio tajni unutrašnji red Templara. Ipak, templari nisu ’’slučajno’’ izabrali da koriste ovaj misteriozan pečat, te je morala postojati nekakva namera. Sasvim je moguće pretpostaviti da je unutar templarskog reda postojala ’’paralelna hijerarhija’’, predvođena Tajnim Majstorima. U tom smislu Tajni Majstori su bili povezani sa tajnom Žizora, posebno čuvenom ’’sečom bresta’’ koja se desila 1188. Dakle, tajni unutrašnji krug Reda Hrama je koristio i međusobno komunicirao gnostičkim simbolima. Pečat sa likom Abraksasa, templarski unutrašnji red je posebno koristio u periodu između 1210-1290. Uz navedeno, nesmemo zaboraviti i templarske dobre odnose sa Asasinima, od kojih su usvojili izvesne islamske oblike gnosticizma. Ismaeliti su nastali krajem VIII veka, usled raskola unutar šitskog Islama, razvivši mističnu i gnostičku filozofiju, koja je kombinovana sa učenjem iz Kurana i konceptima koji se preuzeti iz drugih kultura; Neoplatonizma i Hinduizma. Asasini su čak u jednom trenutku sklopili savez sa Krstašima, protiv Saladina. Vitezovi Templari su imali sličnu hijerarhijsku strukturu kao Asasini. Tako su došli u kontakt sa sufističkim učenjem. To je bio prelomni trenutak koji je Vitezove Templare odveo daleko do njihovih hrišćanskih korena. Stoga ne čudi da su Asasini imali hijerarhiju od devet stepenova. Templara je ukupno s počekta bilo samo devet. Zapravo su na samom početku bila samo šestorica, koji su bili članovi Čuvara Svetog Groba. Trojica vitezova im se priključila nešto kasnije. Čak i taj broj ’’6’’ je za njih imao posebno značenje, ali se odnosi i na jednu drevnu priču, poreklom iz Sumera. Otud i oktagonalna arhitektura, kao i oktagonalni ’’šapasti krst’’, jer osam je broj Ogdoada, plus jedan je devet, kao ’’devet manifestacija duha’’ ili broj Demijurga. Osam je porodica, poreklom od Merovinga, učestvovalo u formiranju Reda Hrama. Na sve ovo, dodajmo i templarske kontake sa Katarima u Langedoku, koji su poprilično uticali na to, da u jednom trenutku Templari pokrenu tajni plan, po kome je Langedok trebao da postane njihova nezavisna teritorija. Kada je francuski kralj Filip Lepi saznao za to, njihova sudbina je bila zapečaćena. Podsetimo još, da je mnogo progonjenih Katara svoje utočište i zaštitu potražilo unutar Reda Hrama, postavši templarski vitezovi. Razmena znanja je nastavila neometano da teče.

Misteriozan pečat

Vitezovi Templari su u mističnom smislu bili povezani sa ponovnom izgradnjom Solomonovog hrama. Pre svega, Templari su videli sebe kao ratnike-slobodne zidare Zorovavelja, koji je ubedio kralja Darija da dozvoli obnovu Jerusalimskog hrama i povratak Izabranog naroda u Svetu zemlju. Osim toga, Vitezovi Templari su bili sledbenici gnostičkog puta i učenja Johanita, po kome je Hram bio mistično središte sveta; pa su se na taj način tajno opirali moći i autoritetima pape i evropskih monarha. Njihov crno beli barjak ’’beauceant’’ (u prevodu ’’dve boje’’) proizašao je iz njihove naklonosti ka gnosticizmu i manihejstvu. Dobro poznati amblem ’’dvojice vitezova koji jašu jednog konja’’ u simboličkom smislu iskazuje njihova gnostička uverenja. Konj je Mitra, a dvojica vitezova predstavljaju dualizam. Dakle, to su i više nego jasni pokazatelji templarskog interesovanja za Manihejstvo i Gnosticizam. Mani je bio persijski mudrac i osnivač Manihizma, koji je bio pod jakim uticajem Gnosticizma, Hrišćanstva, Zoroastrijanizma i Budizma. Mani je rođen i živeo u III veku. Bio je sin čoveka po imenu Patik, koji je bio poreklom iz Ektabane, danas grad Hamadan u Iranu. Patik je bio pripadnik jevrejsko-hrišćanske verske grupe Elcesaita. Majka mu je bila poreklom Jermenka. Zvala se Marijam. Mani je jako rano postao ’’Sin Udovice’’. Putovao je do Indije i teritorija koje su danas deo Afganistana. U dobi od 12 i 24 godine je imao duhovno iskustvo, svog ’’nebeskog blizanca’’ – sizigosa. Po povratku kući se predstavio kralju Šapuru I, kome je posvetio svoje jedino delo napisano na persijskom – Šabuhragan. Kralj je potom uzeo pod zaštitu na svoj dvor. Za Sina Udovice, Manija, kaže se da je činio čuda i lečio ljude. Bio je poznat i kao slikar. I kralj Hormizd I je nastavio da štiti Manija, ali je potom pao u nemilost, od strane novog kralja Bahrama I, koji je naredio da ga razapnu, a potom su mu odrali kožu i odrubili mu glavu, a njegovo izmučeno telo je zatim obešeno iznad glavne kapije grada Gundešapura. U prilog tezi, templarske posvećenosti proučavanju gnostičkog učenja, do koga su došli u Svetoj zemlji, ide još jedan templarski pečat, gnostičkog božanstva Abraksasa, bića sa telom čoveka i glavom petla – koje su poštovali gnostici ranog perioda Hrišćanstva. Novija istraživanja eminentnih istorijskih stručnjaka na ovu temu kažu, da je Abraksas bio templarski amblem onoga što su nazivali Secretum Templi. Pečat sa likom Abraksasa je koristio tajni unutrašnji red Templara. Ipak, templari nisu ’’slučajno’’ izabrali da koriste ovaj misteriozan pečat, te je morala postojati nekakva namera. Sasvim je moguće pretpostaviti da je unutar templarskog reda postojala ’’paralelna hijerarhija’’, predvođena Tajnim Majstorima. U tom smislu Tajni Majstori su bili povezani sa tajnom Žizora, posebno čuvenom ’’sečom bresta’’ koja se desila 1188. Dakle, tajni unutrašnji krug Reda Hrama je koristio i međusobno komunicirao gnostičkim simbolima. Pečat sa likom Abraksasa, templarski unutrašnji red je posebno koristio u periodu između 1210-1290. Uz navedeno, nesmemo zaboraviti i templarske dobre odnose sa Asasinima, od kojih su usvojili izvesne islamske oblike gnosticizma. Ismaeliti su nastali krajem VIII veka, usled raskola unutar šitskog Islama, razvivši mističnu i gnostičku filozofiju, koja je kombinovana sa učenjem iz Kurana i konceptima koji se preuzeti iz drugih kultura; Neoplatonizma i Hinduizma. Asasini su čak u jednom trenutku sklopili savez sa Krstašima, protiv Saladina. Vitezovi Templari su imali sličnu hijerarhijsku strukturu kao Asasini. Tako su došli u kontakt sa sufističkim učenjem. To je bio prelomni trenutak koji je Vitezove Templare odveo daleko do njihovih hrišćanskih korena. Stoga ne čudi da su Asasini imali hijerarhiju od devet stepenova. Templara je ukupno s počekta bilo samo devet. Zapravo su na samom početku bila samo šestorica, koji su bili članovi Čuvara Svetog Groba. Trojica vitezova im se priključila nešto kasnije. Čak i taj broj ’’6’’ je za njih imao posebno značenje, ali se odnosi i na jednu drevnu priču, poreklom iz Sumera. Otud i oktagonalna arhitektura, kao i oktagonalni ’’šapasti krst’’, jer osam je broj Ogdoada, plus jedan je devet, kao ’’devet manifestacija duha’’ ili broj Demijurga. Osam je porodica, poreklom od Merovinga, učestvovalo u formiranju Reda Hrama. Na sve ovo, dodajmo i templarske kontake sa Katarima u Langedoku, koji su poprilično uticali na to, da u jednom trenutku Templari pokrenu tajni plan, po kome je Langedok trebao da postane njihova nezavisna teritorija. Kada je francuski kralj Filip Lepi saznao za to, njihova sudbina je bila zapečaćena. Podsetimo još, da je mnogo progonjenih Katara svoje utočište i zaštitu potražilo unutar Reda Hrama, postavši templarski vitezovi. Razmena znanja je nastavila neometano da teče.

’’Sin Udovice’’

Dobro poznati amblem ’’dvojice vitezova koji jašu jednog konja’’ u simboličkom smislu iskazuje njihova Vitezovi Templari su u mističnom smislu bili povezani sa ponovnom izgradnjom Solomonovog hrama. Pre svega, Templari su videli sebe kao ratnike-slobodne zidare Zorovavelja, koji je ubedio kralja Darija da dozvoli obnovu Jerusalimskog hrama i povratak Izabranog naroda u Svetu zemlju. Osim toga, Vitezovi Templari su bili sledbenici gnostičkog puta i učenja Johanita, po kome je Hram bio mistično središte sveta; pa su se na taj način tajno opirali moći i autoritetima pape i evropskih monarha. Njihov crno beli barjak ’’beauceant’’ (u prevodu ’’dve boje’’) proizašao je iz njihove naklonosti ka gnosticizmu i manihejstvu. Dobro poznati amblem ’’dvojice vitezova koji jašu jednog konja’’ u simboličkom smislu iskazuje njihova gnostička uverenja. Konj je Mitra, a dvojica vitezova predstavljaju dualizam. Dakle, to su i više nego jasni pokazatelji templarskog interesovanja za Manihejstvo i Gnosticizam. Mani je bio persijski mudrac i osnivač Manihizma, koji je bio pod jakim uticajem Gnosticizma, Hrišćanstva, Zoroastrijanizma i Budizma. Mani je rođen i živeo u III veku. Bio je sin čoveka po imenu Patik, koji je bio poreklom iz Ektabane, danas grad Hamadan u Iranu. Patik je bio pripadnik jevrejsko-hrišćanske verske grupe Elcesaita. Majka mu je bila poreklom Jermenka. Zvala se Marijam. Mani je jako rano postao ’’Sin Udovice’’. Putovao je do Indije i teritorija koje su danas deo Afganistana. U dobi od 12 i 24 godine je imao duhovno iskustvo, svog ’’nebeskog blizanca’’ – sizigosa. Po povratku kući se predstavio kralju Šapuru I, kome je posvetio svoje jedino delo napisano na persijskom – Šabuhragan. Kralj je potom uzeo pod zaštitu na svoj dvor. Za Sina Udovice, Manija, kaže se da je činio čuda i lečio ljude. Bio je poznat i kao slikar. I kralj Hormizd I je nastavio da štiti Manija, ali je potom pao u nemilost, od strane novog kralja Bahrama I, koji je naredio da ga razapnu, a potom su mu odrali kožu i odrubili mu glavu, a njegovo izmučeno telo je zatim obešeno iznad glavne kapije grada Gundešapura. U prilog tezi, templarske posvećenosti proučavanju gnostičkog učenja, do koga su došli u Svetoj zemlji, ide još jedan templarski pečat, gnostičkog božanstva Abraksasa, bića sa telom čoveka i glavom petla – koje su poštovali gnostici ranog perioda Hrišćanstva. Novija istraživanja eminentnih istorijskih stručnjaka na ovu temu kažu, da je Abraksas bio templarski amblem onoga što su nazivali Secretum Templi. Pečat sa likom Abraksasa je koristio tajni unutrašnji red Templara. Ipak, templari nisu ’’slučajno’’ izabrali da koriste ovaj misteriozan pečat, te je morala postojati nekakva namera. Sasvim je moguće pretpostaviti da je unutar templarskog reda postojala ’’paralelna hijerarhija’’, predvođena Tajnim Majstorima. U tom smislu Tajni Majstori su bili povezani sa tajnom Žizora, posebno čuvenom ’’sečom bresta’’ koja se desila 1188. Dakle, tajni unutrašnji krug Reda Hrama je koristio i međusobno komunicirao gnostičkim simbolima. Pečat sa likom Abraksasa, templarski unutrašnji red je posebno koristio u periodu između 1210-1290. Uz navedeno, nesmemo zaboraviti i templarske dobre odnose sa Asasinima, od kojih su usvojili izvesne islamske oblike gnosticizma. Ismaeliti su nastali krajem VIII veka, usled raskola unutar šitskog Islama, razvivši mističnu i gnostičku filozofiju, koja je kombinovana sa učenjem iz Kurana i konceptima koji se preuzeti iz drugih kultura; Neoplatonizma i Hinduizma. Asasini su čak u jednom trenutku sklopili savez sa Krstašima, protiv Saladina. Vitezovi Templari su imali sličnu hijerarhijsku strukturu kao Asasini. Tako su došli u kontakt sa sufističkim učenjem. To je bio prelomni trenutak koji je Vitezove Templare odveo daleko do njihovih hrišćanskih korena. Stoga ne čudi da su Asasini imali hijerarhiju od devet stepenova. Templara je ukupno s počekta bilo samo devet. Zapravo su na samom početku bila samo šestorica, koji su bili članovi Čuvara Svetog Groba. Trojica vitezova im se priključila nešto kasnije. Čak i taj broj ’’6’’ je za njih imao posebno značenje, ali se odnosi i na jednu drevnu priču, poreklom iz Sumera. Otud i oktagonalna arhitektura, kao i oktagonalni ’’šapasti krst’’, jer osam je broj Ogdoada, plus jedan je devet, kao ’’devet manifestacija duha’’ ili broj Demijurga. Osam je porodica, poreklom od Merovinga, učestvovalo u formiranju Reda Hrama. Na sve ovo, dodajmo i templarske kontake sa Katarima u Langedoku, koji su poprilično uticali na to, da u jednom trenutku Templari pokrenu tajni plan, po kome je Langedok trebao da postane njihova nezavisna teritorija. Kada je francuski kralj Filip Lepi saznao za to, njihova sudbina je bila zapečaćena. Podsetimo još, da je mnogo progonjenih Katara svoje utočište i zaštitu potražilo unutar Reda Hrama, postavši templarski vitezovi. Razmena znanja je nastavila neometano da teče.. Konj je Mitra, a dvojica vitezova predstavljaju dualizam. Dakle, to su i više nego jasni pokazatelji templarskog interesovanja za Manihejstvo i Gnosticizam. Mani je bio persijski mudrac i osnivač Manihizma, koji je bio pod jakim uticajem Gnosticizma, Hrišćanstva, Zoroastrijanizma i Budizma. Mani je rođen i živeo u III veku. Bio je sin čoveka po imenu Patik, koji je bio poreklom iz Ektabane, danas grad Hamadan u Iranu. Patik je bio pripadnik jevrejsko-hrišćanske verske grupe Elcesaita. Majka mu je bila poreklom Jermenka. Zvala se Marijam. Mani je jako rano postao ’’Sin Udovice’’. Putovao je do Indije i teritorija koje su danas deo Afganistana. U dobi od 12 i 24 godine je imao duhovno iskustvo, svog ’’nebeskog blizanca’’ – sizigosa. Po povratku kući se predstavio kralju Šapuru I, kome je posvetio svoje jedino delo napisano na persijskom – Šabuhragan. Kralj je potom uzeo pod zaštitu na svoj dvor. Za Sina Udovice, Manija, kaže se da je činio čuda i lečio ljude. Bio je poznat i kao slikar. I kralj Hormizd I je nastavio da štiti Manija, ali je potom pao u nemilost, od strane novog kralja Bahrama I, koji je naredio da ga razapnu, a potom su mu odrali kožu i odrubili mu glavu, a njegovo izmučeno telo je zatim obešeno iznad glavne kapije grada Gundešapura. U prilog tezi, templarske posvećenosti proučavanju gnostičkog učenja, do koga su došli u Svetoj zemlji, ide još jedan templarski pečat, gnostičkog božanstva Abraksasa, bića sa telom čoveka i glavom petla – koje su poštovali gnostici ranog perioda Hrišćanstva. Novija istraživanja eminentnih istorijskih stručnjaka na ovu temu kažu, da je Abraksas bio templarski amblem onoga što su nazivali Secretum Templi. Pečat sa likom Abraksasa je koristio tajni unutrašnji red Templara. Ipak, templari nisu ’’slučajno’’ izabrali da koriste ovaj misteriozan pečat, te je morala postojati nekakva namera. Sasvim je moguće pretpostaviti da je unutar templarskog reda postojala ’’paralelna hijerarhija’’, predvođena Tajnim Majstorima. U tom smislu Tajni Majstori su bili povezani sa tajnom Žizora, posebno čuvenom ’’sečom bresta’’ koja se desila 1188. Dakle, tajni unutrašnji krug Reda Hrama je koristio i međusobno komunicirao gnostičkim simbolima. Pečat sa likom Abraksasa, templarski unutrašnji red je posebno koristio u periodu između 1210-1290. Uz navedeno, nesmemo zaboraviti i templarske dobre odnose sa Asasinima, od kojih su usvojili izvesne islamske oblike gnosticizma. Ismaeliti su nastali krajem VIII veka, usled raskola unutar šitskog Islama, razvivši mističnu i gnostičku filozofiju, koja je kombinovana sa učenjem iz Kurana i konceptima koji se preuzeti iz drugih kultura; Neoplatonizma i Hinduizma. Asasini su čak u jednom trenutku sklopili savez sa Krstašima, protiv Saladina. Vitezovi Templari su imali sličnu hijerarhijsku strukturu kao Asasini. Tako su došli u kontakt sa sufističkim učenjem. To je bio prelomni trenutak koji je Vitezove Templare odveo daleko do njihovih hrišćanskih korena. Stoga ne čudi da su Asasini imali hijerarhiju od devet stepenova. Templara je ukupno s počekta bilo samo devet. Zapravo su na samom početku bila samo šestorica, koji su bili članovi Čuvara Svetog Groba. Trojica vitezova im se priključila nešto kasnije. Čak i taj broj ’’6’’ je za njih imao posebno značenje, ali se odnosi i na jednu drevnu priču, poreklom iz Sumera. Otud i oktagonalna arhitektura, kao i oktagonalni ’’šapasti krst’’, jer osam je broj Ogdoada, plus jedan je devet, kao ’’devet manifestacija duha’’ ili broj Demijurga. Osam je porodica, poreklom od Merovinga, učestvovalo u formiranju Reda Hrama. Na sve ovo, dodajmo i templarske kontake sa Katarima u Langedoku, koji su poprilično uticali na to, da u jednom trenutku Templari pokrenu tajni plan, po kome je Langedok trebao da postane njihova nezavisna teritorija. Kada je francuski kralj Filip Lepi saznao za to, njihova sudbina je bila zapečaćena. Podsetimo još, da je mnogo progonjenih Katara svoje utočište i zaštitu potražilo unutar Reda Hrama, postavši templarski vitezovi. Razmena znanja je nastavila neometano da teče.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *