Tragedija Hirama Abiffa

“U svom istraživanju i proučavanju Shakespeareovih remek-dela, nisam naišao na tragediju tako stvarnu, uzvišenu i veličanstvenu kao legenda o Hiram Abiffu. To je supstanca bez senke – očigledna sudbina života koja ne zahteva sliku i jedva reči da ostavi trajan utisak na sve koji mogu razumeti. Biti Uvaženi Majstor i posvetiti svoju dušu toj ulozi, sa kandidatom kao publikom i ložom kao pozornicom, bio bi veći lični prestiž nego primiti aplauze ljudi na svetskoj pozornici.” Edwin Booth

Kada takav iskusni sudija i kritičar kao Edwin Booth može govoriti ovako o tragediji Hiram Abiffa, nama skromnijim učenicima može biti oprošteno što prilazimo takvoj temi s poštovanjem, ako ne i tišinom. 

Veličanstvo legende o Hiramu nije jedini otežavajući faktor, njeno poreklo i interpretacija angažovali su naše najbolje učene ljude na mnogo godina, ali još uvek nisu postigli saglasnost; mnogi od njih su i dalje toliko različitih mišljenja, a nema nade za brzu uniformnost mišljenja. Stoga je najbolje izložiti različite hipoteze koje se čine najrazumnijim, ostavljajući vama, čitaocima, privilegiju formiranja vlastitih zaključaka.

“Hiram, njegov gospodar”

Međutim, opšte je saglasje, bez obzira na našu teoriju o poreklu legende, da je ona prvi put uvedena u Ritual, u svojem modernom obliku, pre samo dvesta godina. Albert Pike je opisuje kao “moderni pronalazak”. Vibert je naziva “relativno kasnim dodatkom” Ritualu, a Gould ide toliko daleko da određuje 1725. godinu kao najverovatniji datum njenog uvođenja u ceremonije. Međutim, iako, kako sam već rekao, postoji opšta saglasnost o tome, neki učenjaci, a nisu beznačajni, tvrde da legenda ne bi mogla biti implementirana sasvim u 1725. godini, čak i ako je bila proširena ili poboljšana, i veruju da je priča o velikoj žrtvi morala postojati u nekom obliku mnogo pre 18. veka. MacBride veruje da “postoje tragovi legende o Hiramu  povezane sa britanskim ‘zanatskim ložama’ (Craft Lodges) pre 1717.” Newton tvrdi da je legenda bila u posedu francuskog Compagnonagea mnogo pre tog datuma i da su je “gotovo sigurno naučili od Slobodnih Zidara”. Čak i Gould, koji je tako konzervativan u svojim mišljenjima, piše da su “tradicije koje su oko Hirama ostale” došle do nas iz davnih vremena”.

Pisci 18. veka obično su prihvatili legendu kao zasnovanu na stvarnoj istoriji, čak i u detaljima; s te pozicije, njihova jezgra se prebacila na suprotnu poziciju, pri čemu jedan pisac ide toliko daleko da kaže da “nigde u istoriji, ni svetovnoj ni verskoj, na nijednom dokumentu, na nijednom spomeniku, ne postoji nijedan autentičan istorijski dokaz koji podržava masonsku legendu”, dok drugi tvrdi da “uprkos marljivom istraživanju, nije pronađen nijedan referentni podatak o Hiramovoj legendi u jevrejskim spisima.” Sada smo u procesu reakcije od te krajnje negativne pozicije, što potvrđuje briljantan članak Maxa Montesola objavljen u Transactions of Arthur’s Lodge (tom I, str. 28), u kojem pokazuje da ime Hiram Abiff na hebrejskom doslovce znači “Hiram, njegov otac” ili “Hiram, njegov gospodar”, i da se taj termin nalazi u II Dnevniku 4:16. To znači da zapis prvo govori o Hiramu iz Tira, Solomonovom arhitekti, a zatim o drugom Hiramu, prethodnikovom sinu ili učeniku, što nas ostavlja da pretpostavimo da je prvi Hiram možda umro ili ubijen.

Apostol svetlosti i slobode

Da ova poslednja pretpostavka nije savremena potvrđuje rečenica u jednom od najstarijih jevrejskih spisa u kojoj čitamo da su “svi radnici ubijeni kako ne bi izgradili drugi hram posvećen idolatriji, Hiram sam uzdignut na nebo poput Enoha.” To je nesumnjivo samo rabinistička legenda, ali dokazuje da se čak i Jevrejima iz davnina prenosila tradicija smrti Velikog Majstora.

Ipak, drugi pisci se ne slažu s ovom istorijskom teorijom, već više vole verovati da je legenda osmišljena tokom srednjeg veka. Ako je tako, morala je nastati nekako pre 14. veka, jer Speth tvrdi da postoje reference o njoj (prikrivene) u određenim Starim optužbama, a Dr. Marks, učeni hebrejski stručnjak, tvrdi da je pronašao arapski rukopis iz tog doba koji sadrži rečenicu “Našli smo našeg gospodara Hirama.”

Neki učenjaci tvrde da je legenda doneta u Evropu od strane Vitezova Templara. Drugi su u njoj videli književni rezultat popularnog interesovanja za Hram koji je često bio tema knjiga i govora u Engleskoj 17. veka; međutim, marljivo pretraživanje te literature nije otkrilo nijednu referencu o Hiram Abiffu. (A.Q.C., tom XII, str. 142.) Ni jednako marljivo istraživanje nije moglo otkriti takve reference ni u Mističnim igrama koje su nekada bile česte u Evropi, iako su neki učenjaci nadali se svetlu iz tog pravca. (A.Q.C., vol. XIV, str. 60.) Speth smatra da je legenda mogla nastati među ranim graditeljima kao parabolna priča inspirisana starim običajima žrtvovanja ljudskog bića pod temeljem zgrade. Pike je bio mišljenja da je kreirana od strane okultista 17. veka kako bi se prikrila njihova učenja. Carr je tragao za njom sve do legende koja se još uvek nalazi u Operativnim ložama, dok drugi tvrde da je kreirana od strane Andersona ili Desaguliersa, dok su neki u njoj videli vrstu političke alegorije koju je osmislio Oliver Cromwell (ni manje ni više!) ili neki drugi republikanac kao napad na kraljevsku vlast.

Razumno je verovati da je suština legende došla iz Solomonovog doba; da je bila sačuvana do srednjeg veka u jevrejskoj, posebno kabalističkoj, literaturi; da je pronašla mesto među tradicijama starih graditelja jer je bila intimno povezana sa pričom o Hramu, oko koje se toliko vrtela njihova simbolika; da je nasleđena od strane masona 17. veka, u sirovom obliku, zajedno sa masom drugih tradicija; da su je razvili i dali joj književni oblik rani tvorci Rituala; i da su je usvojili jer je tako divno utelovljavala ideju koja je u središtu Trećeg stepena. Kao što je gore navedeno, ova teorija ne može se dokazati dokumentarnim dokazima, ali je to mišljenje prema kojem je svi ovi podazi čine živom.

Zbrka koja može biti izazvana ovim pregledom teorija o poreklu, neće se smanjiti kada pređemo na tumačenje, jer i tu nalazimo mnoštvo savetnika, a malo se šta slaže. Kako bi se ova raznolikost učinila što jasnijom, napravljena je tabela teorija, s imenima autora u zagradi; ima ih četrnaest (preuzeto od Brata Hextalla), ali se mogu dodati još neke malim istraživanjem.

• Stvarna i realna smrt Hiram Abiffa. (Oliver.)

• Legenda o Isidi i Ozirisu. (Oliver.)

• Alegorija zalaska sunca. (Oliver.)

• Smrt Abela od strane Kaina.

• Proterivanje Adama iz Raja. (Oliver.)

• Ulazak Noe u barku. (Freemason’s Magazine.)

• Žal za Josifom zbog Jakova. (Oliver.)

• Astronomski problem. (Yarker.)

• Smrt i Vaskrsenje Isusa. (Oliver; takođe Pike, delimično.)

• Nasilna smrt kralja Čarlsa I. (Oliver.)

• Progon Templara. (De Quincey.)

• Političko izmišljotina od strane Kromvela. (Oliver.)

• Parabola starosti i smrti. (Oliver.)

• Drama regeneracije. (Hutchinson.)

Veoma je značajno da je većina ovih teorija rođena u učenom umu Brata Olivera; posvetio je život gotovo isključivo proučavanju masonerije, i bio je čovek neobičnog intelekta. Ipak, vidite kako je postao zbunjen u prisustvu legende! Koliko je nemoćan bio da otkrije bilo koji fakt ili događaj za koji se vezuje sama legenda.

Zašto insistiramo na tome da legenda, onakva kakvu je sada imamo, crpi svoje značenje iz bilo kog događaja? Zašto ne bismo verovali da je to jednostavno dramatična parabola velikog iskustva duše u njenom sukobu s protivnicima, u njenom prividnom porazu i konačnoj moralnoj pobedi? Bez obzira na to šta je prvobitno značilo, ovo, sigurno, mora biti njegovo značenje sada.

Hiram Abiff je oličenje svakog čoveka nalik na Hrista, koji živi kao apostol svetlosti i slobode, a njegova iskustva prikazana u drami su upravo ta iskustva, u većem ili manjem stepenu, koja prate svakog takvog čoveka koji ostaje veran svojim principima. Protivnici, bilo ljudi ili okolnosti, nastoje podrivati njegovu hrabrost i izdati njegovu dušu; čak mogu izazvati njegovu smrt i prividni poraz, ali on živi dok oni umiru, jer čovek koji ostane veran svojim odanostima, bez obzira na sve, ima u sebi nešto što ne može ubiti nepokornost, niti uništiti smrt. Takav čovek je nepobediv čak i u smrtnosti, i na njegove usne možemo staviti, bez ikakve nelogičnosti, veličanstvenu uzvikivanje herojskog Fihtea:

“Dižem svoju ruku prema pretećoj steni, besnećem potopu i vatrenom olujom, i vičem, ‘Ja sam večan i opirem se tvojoj moći; razbij se o mene; i ti Zemljo, i ti Nebu, mešajte se u divlji metež; i svi elementi, penjite se i uzrujavajte, i razbijte u svom sukobu poslednji atom tela koje zovem svojim,” moja VOLJA, u svom čvrstom cilju, uzleteće nepromenjeno i držaće se iznad ruševina univerzuma!”

-Symbolical Masonry, by H.L. Haywood, [1923]

1 Comment

  1. Sve čestitke na odabiru ovog teksta, nažalost ne verijem da ce većina čitalaca da prepozna značaj, ali ovo treba šititi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *