Dvadeset i peti dan meseca aprila 2024. godine, 18: 00 Beograd, silazim niz stepenice zgrade u kojoj živim a odjek crnih lakovanih cipela, bela košulja i crno odelo, ne dozvoljavaju mi da i na tenutak skrenem misli sa činjenice da sam se zaputio na važan, svečani događaj. Vaspitavan,a kroz život i potvrdio, da odelo ne čini čoveka, ipak naučen da postoje kodeksi u odevanju koji zavise od institucije i prilike, imam osećaj da crno odelo,bela košulja i crne lakovane cipele u potpunosti prate osećaj koji imam, da se dešava nešto bitno u mom životu.
Prava zemlja
Kažiprstom desne ruke pritiskam dugle „Start engine“ i rezak zvuk pokretanja motora mog automibila kao i buđenje svetlucavih displejami skreće pažnju ka satu i uviđam da sam krenuo na vreme i da mi neće biti potrebna pomoć Božija kao ni beogradski maniri probijanja kroz saobraćaj kako bih stigao na vreme na lokaciju na kojoj me očekuje moj poslovni saradnik i draga ličnost, koja mi je učinila čast da dobijem priliku da zatražim prijem i potražim mesto za uzlet ka „sveboljem ja“. Vozeći se ka dogovorenoj lokaciji, misli su mi postale nemirne, sedište neudobno, a ljudi i automobili oko mene kao da su prolazili nekim drugim ulicama. Nismo delili istu dimenziju. Zapitao sam se: „ Da li ja zaista zaslužujem priliku koja mi se ukazala?“. Razmislio i nasmejao se, jer sam shvatio, da do pre neki dan nisam ni znao gde je moguće da se nađem, i da ovo što idem ka zakazanom mestu gde mogu da postanem „svebolji ja“, jeste moja odluka, ali osobine koje su me preporučile i način života kakvim živim, je nešto što je prepoznao malopre pomenuti ZIS. Pročitavši knjigu koja je trebalo da potvrdi ili opovrgne moje uverenje da je ZIS dobro porocenio i da ja mogu da se nađem u društvu sa zajedničkim moralnim i intelektualni normativom, više nisam imao sumnje u njegov sud i osećaj da ću učiniti pravu stvar. Čak me je na neki način zabavljalo koliko je to bilo očigledno, a ja nisam bio svestan da je to zapravo početak. Kao seme koje ne zna u šta može da izraste dok ne odabere „pravu“ zemlju…. ili dok zemlja ne odabere seme …
Stigao sam na dogovoreno mesto u dogovoreno vreme, i tamo me je čekao ZIS sa tipičnim pogledom. Po njemu se nije moglo naslutiti ni šta, ni kako će se desiti. Nisam ga pitao kakava će pitanja biti, kakav je ritual, poznejem li nekoga,.. jer sam želeo da uđem potpuno nespreman kako bi moje reakcije bile spontane a sud o meni zaista bio sud o meni. ZIS je imao samo jedan savet: „Sine, samo odgovaraj iskreno i ne brini se.“ Iako sam svesno želeo da istupim potpuino otvoren, moja podsvest je pokušavala da svaku reč ili gest protumači kako bi ipak naslutio šta se sprema. Ali kako to biva sa ljudima kojima je „čaša uvek do pola“, ZIS-ovu mirnoću i savet sam primio kao poruku da takav kakav sam zaslužujem priliku da postanem brat. Krećemo, osećam mir i uzbuđenje istovremeno…
„Pobedio“ sam sobu
Na kratko smo se rastali ispred ulaznih vrata, a ZIS se nedugo zatim vratio sa crnim povezom, rekao mi da ga stavim preko očiju i pružio mi ruku da me povede. Stavio sam povez namestivšiga tako da ne vidim apsolutno ništa, tako da sam mogao da se oslonim na sluh, miris, dodir a kasnije i na čulo ukusa. Hodali smo jedan pored drugog a ZIS me je usmeravao rečima i povlačeći me za ruku obaveštavao o stepenicama, skretanju, pragu, prolasku kroz vrata. Pravio sam sitne korake pokušavajući da preko đona ostim podlogu i da ukoliko zapnem o nešto ne padnem. Pokušavao sam i da vizualzujem u glavi prostor kroz koji se krećem, ali „šetnja“ nije dugo trajala. Ušli smo u prostoriju i rekao mi je da skinem povez. Hmmm, nisam ovo očekivao, srce je počelo da lupa, u ušima mi je zujlo a vid mi se još nije u potpunosti vratio a pri slaboj svetlosti sveće ugledao sam crne zidove na kojima sam prvo uočio obrnuti krst, obrnuti pentagram, lobanju i nekoliko reči ispisanih u gotskom stilu.
Na treunatak sam pomislio kako je sve ovo greška. Sedeo sam u stolici i nisam bio siguran čak ni da li je plamen sveće pravi, kolika je jeza vladala u tom trenutku. Dunuo sam ka sveći i plamen je zaigrao, sveća je prava. Trebalo mi je nekoliko minuta da obradim sve viđeno i „eureka“ pa ovi simboli se uopšte ne uklapaju u ono što sam pročitao u knjizi koju mi dao ZIS. Shvatio sam igru, „pobedio“ sam sobu. Odjedanputa sasvim drugi osećaj, osmehnuo sam se, čak sam ustao od nekog pozitivnog uzbuđenja i počeo da razgledam po sobi. Osećao sam se sigurnim i više nisam imao ni trenutak sumnje da sam na pravom mestu. Zavalio sam se u stolicu i sa osmehom na licu čekao ko će doći po mene i šta je sledeće. Nakon nekoliko trenutaka gledanja u lobanju, shvatio sam da me neodoljivo podseća na mog druga iz kraja Saleta Cara, koji je jedan od onih uvek nasmejanih i pozitivnih, zato je i dobio nadimak Car. Uz to Car je ćelav i nosi Ray Ban, neverovatna sličnost sa glavom na zidu. Ove misli su me zabavile i prisetio sam se zanivljivih trenutaka koje smo Sale Car i ja prošli zajedno. Sedim i čekam, obuzima me neki dremež u iščekivanju da ću čuti korake, pokretanje kvake i videti nekog ko će me provesti dalje kroz inicijaciju. To se i dešava. Trojca, nasmejanih i raspoloženih, počinju da mi daju uputstva kako da se pripremim za nastavak. Nema straha , nema sumnje, nema mesta na kome bi radije bio u ovom trenutku, savršeno, idemo dalje. Sa povezom preko očiju, pognute glave i osmehom koji mi se „zalepio“ za lice, nastavljam dalje sa ovom pratnjom. Uvode me sa povezom , postavljaju na stolicu i ispitivanje počenje. Čujem glasove sa više strana. Pitaju, interesuju se za moje stavove, aktivnosti, ideje a ja se trudim da dam što precizniji odgvor. Povez mi smeta, osećam se dezorjentisano, ali me sve to i dalje zabavlja jer imam utisak da primam pozitivne vibracije i čini mi se da su moji odgovori prihvaćeni dobro i da ću dobiti priliku da nastavim. Izvode me napolje i odvode u sobu gde sam bio pre ulaska, da odluče da li mogu da nastavim ritual.
Opet isti mrak, ista soba, Sale Car na crnom zidu, ali ovoga puta nema zujenja u ušima, nemirnih otkucaja srca, samo uzbuđenje zbog onoga što me čeka. Dobio sam papir na kome su bila pitanja na koje sam odgovori kratko i nedvosmisleno. Čujemo korake i ovoga puta se pojavljuje samo čovek sa mačem i preuzima papir sa odgovorima i odnosi ga.
Hladna oštrica mača na grudima
Ubrzo se vrata otvaraju, ovaga puta se opet ukazala kompletna pratnja na vratima. Po izgledu njihovih lica pretpostavio sam da nastavljamo dalje. Tako je i bilo, ali uz pripreme koje su osim poveza podrazumevale i još neke detalje. Leva ruka i leva strana prsa otkrivena, desna nogavica zavrnuta, uže oko vrata i sav metal ostavljen u sobi. Kucanje, predstavljanje, gde sam se osetio ponosnim kada sam čuo „ slobodan čovek na dobrom glasu“, ulazak u prostoriju i odjednom ljutiti glas Časnog Starešine, :“Mačonošo, kandidat nije pripremnjen propisno! Izađite i spremite kandidata propisno!“. Nije prijatno. Šta se dešava? Izvode me iz prostorije i skidam masku želevši da vidim lica pratnje kako bih shvatio ozbiljnost situacije. Ništa, izgledaju kao da je sve u redu i da se propusti dešavaju zbog ne tako čestih inicijacija. Sada sam još ponosniji, zbog činjenice da se ovo dešava baš meni. Nosi me pozirivni talas misli… Ulazim pognute glave i dočekuje me hladna oštrica mača na grudima. Uff, malo me je trglo ali smiruje me sama pomisao da su svi u Hramu to već prošli. Ritual se nastavlja. Ono što mi se svidelo jeste način obraćanja sa „Gospodine“. Uvek sam smatrao da su gospoda ljudi sa viskim moralnim kodeksom, ljudi koji se prema drugima i sebi ponašaju sa uvažavanjem, ljudi koji svojim manirima i govorom oplemenjuju prostor u kome se nalaze, jednom rečju gospoda. Ritual se nastavlja i uzbuđenje koje osećam raste. Sa „da gospodine“ odgovoaram na naredna pitanja o odlučnosti da nastavim ritual i putovanja kreću. Krećemo se,čuje se buka, strujanje vazduha ispred lica i na kratko se zaustavljamo i osećam na grudima neki predmet. To je drugi Nadzornik koji nam nakon pitanja dozvoljava da nastavimo put. Obraća se Časni Starešina obrazlažući put i iskušenja koje smo prošli. Potpuno sam bio opijen tim rečima. Uživao sam. Brinulo me je da li će me shvatiti/videti kao neozbiljnog zbog osmeha koji nije želeo da ode sa mog lica. Nisam mogao da sakrijem zadovoljstvo zbog svega što osećam i čujem. Nastvljamo put i dolazimo da Časnog Starešine. Nakon svakog pređenog izazova, Č.S. je obrazložio značenje onoga što sam osetio, čuo, okusio i doživeo.
Pokušao sam da upamtim reči koje sam čuo prolaskom kroz svaki izazov, jer su za mene imale zančenje da pripadam bratsvu kome moj rad i ja treba da služimo na ponos i da prpadam bratstvu koje će svojim moralnim, intelektualnim i životnim stavovima moj rad na sebi učiniti mogućim i ispravnim. Uzbeđenje je bilo preveliko. Ostao je osećaj da sve te reči u meni rađaju obavezu i želju da budem posvećen radu na putovanju ka „sveboljem je“i da se nadam da ću zaslužiti priliku da se jednog dana i ja nekome obratim sa istoka i ukažem mu čast da oseti i doživi sve ovo što sam danas ja. Rekao sam
Brat U.B. UKU PL Svetionik
Podnaslovi i ilustracije Glas Masona