Zašto humanost i tolerancija?

Na početku hteo bih da naglasim da perspektiva iz koje sam obrađivao ovaj Rad je bazirana na masonskim vrednostima sa povremenim osvrtom na profane i njihovu percepciju pojmova koje sam istraživao. Cilj Rada nije bio da generalizuje i kritikuje, već ukaže na trenutnu situacija pojma humanosti i tolerancija društva u kojem se nalazimo, konstrukti sa kojima se svakodnevno suočavamo kao čuvari ljudskih vrednosti.

Kada bi racionalno, bez uplitanja puno emocija i dubokih misli, pitali ljude oko nas „Zašto humanizam i tolerancija?“ dobili bi smo toliko različitih odgovora koliko smo ljudi pitali.

Za nekog je humanost:

  • Da na semaforu da novac prosijaku
  • Da bude ljubazan prema drugim ljudima u javnom prevozu
  • Da ode na humanitarno/donatorsko veče
  • Uplati poruka za sredsta ljudima kojima je potrebno lečenje

Iz ugla profanog sve ovo jesu humana dela. Ali da li zaista u svojoj srži jesu?

Ako nakon što prođemo pored prosijaka i damo mu novac, u svojoj glavi i telu osećamo emociju sažaljenja ili gađenja…jesmo li zaista humani? Ne bih rekao.

Ovim činom mi smo dali i umirli svoju savest, ali nismo pomogli. Pomažemo kada nekog osnažimo i pružimo mu priliku da raste. Naučimo ga ono što mi znamo, razumemo, prenesemo mudrost.

„Naučimo da peca, umesto da mu dajemo ribu“.

Problematika dubljeg shvatanja pojma humanizma jeste što zahteva veliki trud i mnogo unustrašnjih borbi. Rad. Rad na sebi!

Povremeni, stihijski trenuci u kojima se setimo da učinimo humano delo su površni. Nisu naše suštinske vrednosti. Ne živimo ih. Setimo ih se u prolazu. Živimo u svetu površne filozofije i manjka vremena, biti human, teže je nego ikad.

Zašto još nisam pomenuo toleranciju? Jer je drugi stepen.

„Prvo razumemo i empatišemo s drugom osobom, a onda je prihvatamo onakvom kakva zaista jeste“.

Tolerancija je pojam koji često čujem u različitim situacijama. Fancinira me koliko je društvo spremno da se zbog svojih slabosti i strahova krije iza nje. Nedavno sam šetajući ulicom čuo razgovor muža i žene. Priča je bolna, to su otac i majka koji razgovaraju o svom sinu. U jednom trenutku žustre rasprave, žena je rekla mužu „Volim ga, ali dečka u kuću može dovesti preko mene mrtve“.

Banalna rečenica koja daje neprocenjivo važnu poruku. Slobodan čovek jedino može podariti drugoj osobi slobodu. Tolerancija je onda sloboda, sloboda da prihvatimo, mogućnost da volimo. Bez tolerancije nema ljubavi i istinskog povezivanja među ljudima.

Da bi uopšte mogli da osetimo i razvijemo  u nama humanost i toleranciju kao sržne vrednosti potrebno je da prođemo put pročišćenja i predavanja. Prolaskom inicijacije prihvatili smo put transformacije i konstantno rada na sebi. Neprocenjivo važna misija.

Da bi krenuli na put razvoja, potrebno je da prođemo kroz vrata metamorfoze, zbacimo sa sebe sve materijalno/profano, što je deo našeg rituala, prihvatimo svoj put i suočimo se rizikom spoznaje sebe i ponovnog rođenja. Put spoznaje je težak i mučan, jer ne znamo šta nas čeka iza ugla. Zato je hrabrost snaga koja će nas voditi i pridržati u trenucima kada želimo da odustanemo.

Čitaju knjigu „Heroj sa hiljadu lica“ našao sam priču o najstarijem sumeritskom mitu o silasku boginje Inane i njenom prolasku kroz vrata. Citiraću:

„Moja gospa napusti nebo, napusti zemlju,

U donji svet siđe ona,

Napusti vladarstvo, napusti gospodstvo,

U donji svet siđe ona“.

Boginja je skinula sa sebe svoju odoru i dragulje, spremna da uđe u „zemlju bez povratka“, donji svet tame i smrti kojom vlada njega sestra Ereškigal. Motiv svetla i tame. Naišla je na hram od lapisa i na vratima je presreo komandir straže, koji je zahtevao da kaže odakle je. Da bi ušla u svet tame i smrti morala je po običaju proći kroz sedam vrata. Citiram:

„Hajde Inana, uđi.

Kad je ulazila na prva vrata,

Sugura „kruna poljane“ sa njene glave bi uklonjena“.

Zašto to radiš?

Izuzetno su, o Inana“ pravila donjeg sveta usavršena,

O Inana, ne dovodi upitanje običaje donjeg sveta“.

Na svakoj kapiji je ostavila po nešto. A na zadnjoj „sedmoj“ joj je i odeća bila uklonjena.

Zašto uopšče ova priča?

Mason koji teži da postane humana i toleranta osoba mora se ogoliti pred sobom i drugima, skinuti štitove koje je kroz život nakupio. Tolerancija i humanoost podrazumevaju razmenu. U razmeni se dešava promena. Prava razmena ili življenje vrednosti osetiće te kada postanete svesti da ste se promenili. Vi ćete braće i sestro na svakoj kapiji ostaviti nešto drugo. Neko će ostaviti sujetu, mržnju, gnev, želju za moći i privilegovanošću, kontrolom drugih, zavisnošću. Neko možda duboke traume iz detinstva koje mu nedozvoljavaju da se poveze sa drugim ljudima.

Ali zato kao boginja Inana moramo duboko zaroniti u tamu i vratiti se, jači i spremniji da budemo ono što jesmo, humani i toleranti. U trenutku kada oformimo bratski lanac, snaga naših udruženih energija pokrene svu braću i sestre i podržava ih na njihovom putu isceljenja. Zato je važno.

Rekao sam!

Brat V. P.

U Or.Beograd, 13.04.2024. E.V.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *